Свети Максим је сотириолошки богослов  par excellence, што значи да се целокупна његова мисао води само једним да подстакне човека да препозна у себи, у скривеним дубинама потенцијално бескрајног ума својег, глад за спасењем а самим тим и обожењем, односно преображењем, охристовљењем, да драговољно(слободно и у љубави) одговори на позив на нови живот, да докаже сублимност својег назначења, умног виђења и созерцања красоте Божанских нестворених енергија, и још више, «да љубећим умом уђе у логосни поредак красоте, то јест, Оваплоћеног Логоса, Прволика свега створеног» и тако целим својим бићем посведочи прекрасним делима, «светлосним и хармоничним појавама духовне личности» Истину стварности.

Од ума (νους) као духовног простора у којем се решава борба остварења властитог ипостасног начела, у којем се стиче могућност за созерцање красоте «луде љубави Божије», која нити је чиме условљена нити условљава; у којем се испољава човеково одношење према Богу и задобија опит Бога – започиње нови живот, односно услов за започињање тог новог од Бога дарованог живота јесте смирење ума човековог, његово преумљење, покајање искрено.

Преумљење као нужан услов за почетак новог живота у Христу, са Христом и за Христа у којем се стиче «ум Христов», јесте одлука да ступимо драговољно у заједницу са Њим, да научимо да Га љубимо и да препознајемо, во вјеки вјеков, да смо увекисто љубљени.

Смиреноумље не подразумева статично стање, већ напротив, ум се, не лишавајући се смелости према Богу, ослобађа од надмености и сујете и оспособљава за изазов и шансу да живи у љубави чији је образац Тајна Христа(Христово Оваплоћење), Тек након испуњења овог првог услова, који јесте препознавање властите христочежњивости која нас спречава да одлутамо у отуђеност и непрепознавање савршенства нашег у Христу Исусу, успевамо да избегнемо навици непогађања у циљ, односно бесциљности властитог одлучивања стичући тако могућност да «деструктивност промашаја опазимо у светлости сусрета са Христом»: отварамо врата да се Он у нама тајанствено вером зачне, вером која значи живот у Христу Који је ипостасна вера.

Пут до обожења као краја човековог двига, пут просветљења ума, потпуног преображења човека у личност, претпоставља узрастање, напредовање из славе у славу. «Хришћанин љубомудрује(философи, подвижнички живи) у ово троје: у заповестима, у догматима и у вери. Тако заповести одвајају ум од страсти; догмати га уводе у познање бића; а вера – у созерцање Свете Тројице.»

Advertisements