Сваки пад има своју моралну последицу по људску онтологију. Није то ствар васпитања, већ осећања. Не можеш бити грешан а да не осећаш последице свог понашања негативно по своје биће. Неки Оци би рекли да је осећање беса већ казна сама по себи. Када полазим од себе, чињеница је да због својих грехова не стижем ни до једнога суда ако је он почињен у мом срцу и мом телу, али само срце и само тело долазе до испаштања од мојих слободних одлука која сам изазивам у својим делањима. Или, шта ћемо тек рећи ако због мојих грехова страда биће које волим а да оно није криво, да ни не зна да због мене испашта и и да је сасвим недужно? Не би ли онда то требало да ме смири да се оно не би више лоше осећало? Чињеница је да за какав год се грех одлучио, морам нешто из себе изгубити. Неки то називају благодаћу, неки врлином, а други психичком или физичком енергијом. Већина Отаца се слаже у поражавању ума. Губим созерцатељни ум. Не умем више да креативно мислим или да откривам истине Божије. То је мој опит када падам. То се такође одражава и на односе са људима – губим самопоуздање и отвореност, а са Богом – губим смелост и присност. Савремени Оци говоре да се тако губи стваралачка енергија која клечи у свакој икони Божијој од људи. Постепено улазим у апатију духом, док од пре две године неретко клоне и тело у неком мучном расположењу – налик повраћању, демонској нервози и страшним главобољама, а надасве преурањен умор. После тога није човек ни за шта, безвољан и за осмех а камоли за какав рад, баш као живи леш. И тиме што се свима дешава неки пад, нека страст, болест, недостатак или нешто треће, то само показује да то није повод за оправдање свог греха, већ за укидање свог егоизма у величању своје немоћи.

Грех оживљава тамо где си га оставио последњи пут. Сећање га враћа на сцену твоје онтологије. На пример, неко о кога си се огрешио пре много година и након тога непокајано наставио живети као да ничега није било, када га после много година сретнеш ти га не видиш као личност, него у односу на његову појаву оживљава грех који си задњи пут са њим доживео. Тако се види да није љубав та карика која вас подсећа једно на другог но грех који вас и тада раздваја. У томе се може видети негативан набој пале есхатологије за оне који ће себе затећи у таквим стањима јер нису праштајуће рашчистили са својим односима на време. И како је само трагично гледати оне који се позивају на Бога Којег желе као судију против ближњега јер заборављају да Он Сам рече као некад оној браћи што су се у Јеванђељу свађала око наследства: Човече, ко мене постави судијом или делитељем над вама?

Advertisements