• Само љубав и праштање са наше стране могу донети она пријатна изненађења о којима смо маштали да ће доћи кроз иницијативу другога.
  • Добру стварност затичемо у сразмери колико је у себи узгајамо.
  • Ко није захвалан туђем сећању на њега, још није упознао област смрти.
  • Ништа смо док благодат не озари речи и жеље наших лица.
  • Благо ономе ко осети грижу савести у тренуцима када му ништа не недостаје. То значи да се не горди ониме што има и да ће бити спреман када му се деси да ништа нема.
  • Човек је биће немира јер исправну потрошњу својих снага може наћи само у потрази за Христовим Оцем у Духу Светоме.
  • Биће оправдан сваки грех осим хуле на Духа Светога. Још не знамо колика се милост налази у овим речима. Зашто? Јер, Дух Свети је Тај Који чисти од свакога греха али ако човек отворено не верује да му се грех може опростити кроз Њега, то значи да одбацује могућност сопственог очишћења, па и самога Бога. Не може благодат допрети до тебе ако сумњаш у њену личносну силу.
  • Зато што има греха има и Бога.
  • Неправославни се чуде нашој живећој вери у Бога а хришћани се чуде њиховој статичној невери у Бога. Један је колосек али су два смера…
  • Некада они који сувише потенцирају етичка начела спречавају сам циљ тих начела који се очитавају у љубави ка другој личности. Етика без љубави нема право на постојање јер постаје уништитељ човечанства. Етика која има љубав не значи да допушта сваку неодговорност другога али га ни не одбацује са свим његовим или њеним недостацима.
  • Када пребиваш у једном стадијуму своје егзистенције, шта год то било, долазиш до утиска да тај један стадијум док траје не примећујеш, јер баш у том тренутку који траје ти мислиш на нешто сасвим друго што се десило или треба да добије своје потенцијално постојање. Тако, док се сећање на то не догоди, ти не примећујеш да ниси стигао ни да уживаш а камоли да запазиш то једно трајање радње које ти је можда било дато на дар од Бога.
  • Екстремност је бити једнако и сувише повучен и сувише отворен за људе. Први се затварају у себе без другог а други намећу себе другом.
  • Нападе ситничарења имају људи који болујући од незнања не умеју никоме да опросте.
  • Када бисмо свакој помисли, погледу или речи давали разлог не бисмо никада погрешили. Ко зна, можда неки дају свему томе сувише разлога погрешних смислености, те заглиби још даље од онога ко не даје никакав разлог.
  • Да, да, љубав јесте банална, и тако од људи већ излизана реч, али њена суштина остаје тако недостижна баналистима.
  • На терену, између куће и посла, сви ти људи заглављени у саобраћају, километрима, виде се можда баш у том тренутку какви заиста без Цркве јесу.
  • Почетници у вери се саблажњавају наивно на сваки грех другог да га вероватно због свежине својих преступа не би поново оживели у себи, док они који увелико стасавају у вери не може саблазнити ни највећи грех а да опет не остају ни равнодушни поред њега.
  • Све што је добро, ближњи, нека ствар, или чак однос са Богом, хоћемо свесно или несвесно да претворимо у механизам за своје посесивне жеље.
  • Ничија увреда нема силе ако не дотиче онога коме је намењена.
  • Живот хришћанина иде килаво али прогресивно ка ономе за шта је намењен.
  • Мора да прође доста времена да схватимо колико пуно лепоте око нас има и да је више него доста оно што имамо у свом поседу. Али, без Бога Тројице, не помаже сва вечност да се тога досетимо.
  • Искреност је једина врлина због које ћеш бити разапет чак и од хришћана.
  • Колико год грешили други људи, док ти не опростиш остаћеш огорчен познањем истине.
  • У чему год се неко трудио, иако то може бити догматски промашај, не треба се ограђивати једностраношћу вере и тако доћи до личне пасивности, но у труду другог покушати наћи већи изазов за бољи израз своје вере.
  • Још не знамо шта је висина да бисмо познали свој пад, и још не знамо шта има боље од овога што сад знамо да бисмо чезнули за бољим, и још не знамо да смо док не Васкрснемо у новој природи још увек мртви.
  • Не траже сва немирна деца својим немиром скретање пажње, но је већина немирна управо због прекомерног добијања пажње, те улазе у сукоб тамо где не набасавају на такву врсту размаженог односа.
  •   Противник не сме никада да види твоју наивност за зло а опет ни наклоност ка греху.
  • Како у скупштини тако и у Цркви, уместо да политичари брину за економски статус својих грађана, а свештеници за спасење својих парохијана, и једни и други све претварају у лично поље размирица а други због њихових обрачунавања испаштају.
  • Благо ономе ко почне да мери време свог постојања од момента живљења своје вере јер неће видети друге смрти.
  • Свака крајност показује оштре зубе, било да си стално агресиван а било да си стално добар – неће ваљати. У првом ти ћеш злоупотребљавати друге а у другом случају, други ће злоупотребаљавати тебе. Потребна је осцилација. То је оно Христово: «мудри као змије а безазлени као голубови», односно, апостолским речником, строгост за дела морална али без губитка љубавне снисходљивости.
  • Не можеш од Бога молити за оне ствари које спадају у домен твоје одговорности. Свака обавеза долази од тебе а светост је дар Божији.
  • Нисмо еволуирали већ Емануилари.
  • Ако маска сада не спласне у Цркви, неће ни у будућем веку. Ко се сакрио у Христа демаскирао се сасвим без бојзни од оних који носе маске за сваку измишљену врлину.
  • Илузија о срећи је једна од највећих фарси човечанства. То не значи да је песимизам неко мерило истине. Благодатни реализам је једина карика између та два. Нека је све што радиш благодатно, а за срећу колико може.
  • Нисам жив и не осећам се добро али Бог даје добре стратегије!
  • Да у светлости своје вере видимо Божију благодат којом смо сами крштени за слободу познања Вечног Живота.
  • Ако немаш знање о нечему, и обично слушање се може примити као твој жртвени принос. Тако ако и не знаш неку молитву напамет (а што одмах не значи и безлично-механички) то онда твоје слушање Бог може примити као молитву.
  • Као када мала деца некога позову на свој рођендан, тако и Христос цело човечанство као Своју децу код Оца позива Духом Светим на Евхаристију.
  • Нема користи од знања туђег греха осим суда који нам не припада јер није све наш проблем да би нас се дотицало. Свака нова генерација болује од духа неуздржљивости и зато тако агресивно и цинично на све гледају, а у најбољем случају без злобе али незаинтересовано. Поред толико Духа Светога, очигледно дејствујућег на Литургији, ми и даље не знамо, после толико хиљада година колико се она служи, зашто постојимо. Можда је то због недостатка осећања есхатолошке перцепције и благодатног искуства.
  • Грех је апсолут свега пролазног а не као да је све што је пролазно аутоматски грешно. Оно што издвајаш као апсолут из пролазног и дајеш му вечни идентитет за себе – то је грех ако нема постоље у Христу Који је онтолошки једини непролазан.
  • Лако је уништити своју гордост пред својим покајањем (мада је многима и то немогуће), али оживети своју савест за туђи грех, узети грех који ниси учинио и прогласити га својом кривицом, то је за многе апстракција или пакао. Христос је узео на Себе наш грех и предао Себе доборовољно на Крст. Логично је реаговати када те неко повређује са самоодбраном или роптањем. Када би мени пробушили једну руку ја бих вриштао, и када би ме разапели ја бих молио за милост и поштеду, али Он је ХТЕО ову жртву, хтео је да буде ухваћен, хтео да је буде убијен да би после Њега све Ново дошло. «Као јагње нем пред оним који је стриже, тако гласа не пусти…»
  • Уметност се више не пење до Бога него се срозава на похвалу човека од другог човека који живи ниско само за своју славу или новац. Задатак уметности је иконизовање Бога у свим сферама друштвених делатности. Узвишеност припада само скромнима.
  • Не, не, не потцењуј ни себе ни друге када мериш величине непријатеља. Непријатељ се не мери ни бројем, ни силом јер силу може победити стратегија а број може победити реч. И бибер је мало зрно као што је љута паприка мала биљка, али обе могу заљутити и највеће језике. Бог не тражи питке људе већ жестоке као чашица алкохола.
  • Треба осећати поглед на себи као да је то поглед од стране других кроз сопство, али без акцента на узајамном егоизму већ на Богоцентричности. Бог је Тај Који нас гледа.
  • Свака Литургија је изазов да дођеш и сам принесеш жртву. Сувише смо навикли на своју статичну улогу као да приношење припада једино свештенству. Још у старозаветној свести се знало да се жртве приносе због народних и свештеничких грехова, што би донекле објаснило колико је значајна улога народа у самом приношењу. Ту се показује динамична присност са Богом јер се полази од свог личног односа: «Сутра ћу принети жртву Богу моме!», иако је иконички Он Тај који приноси кроз епископа, Који се приноси на трпези; и Који прима као Онај Који седи са десне стране Оца. Но, ништа од свега набројанога не умањује улогу сабрања.
Advertisements