Док сам живео на једној адреси далеко од продавнице она ми се увек чинила близу, а када сам се преселио ближе продавници онда ми се претходна адреса учинила далеком. Исто тако постоји клир и народ који пред престолом Божијим имају тако очигледног Христа, а гле незаинтересованости – нико Га не примећује и свима се причињава одсутним. Не би ме изненадило да има свештеника који у току савршавања свете Евхаристије не виде пред собом Христа уопште или да се понашају као да је ту служба ради ње саме а не ради Онога Ко Долази у госте као Гост и као Домаћин Трпезе. То је парадокс близине. Зато имам увек тај чудан осет да када сам физички далеко од Бога да сам Му тада најближи, или, да када Га себи намерно ускраћујем осећам као да Га се не лишавам јер не желим да Га изгубим чак и ако нисам присутан у Цркви. Неко од Отаца је учио смирењу да није згорег некада себе и лишити Причешћа и Цркве да би се Црква, а самим тим и Боготворац Цркве, више поштовали. Потребно је и једно и друго, а не једна реалност на уштрб друге, јер је небо свуда исто. Тако и Сама Тројица не могу да буду херметички затворени као у кавез самом Црквом само зато што смо ми пожелели да ставимо границе Тројичном деловању на цео свет. Свакако, зна се где је база (Црква) али ако су предајници мртви (пријемчивост), узалуд фреквенција (благодат).

Advertisements