Некада ми је тешко да се преиспитам. Некада не знам да ли се шалим или не. Некада не знам да ли сам намерно био нормалан или намерно луд. Некада не знам да ли сам поверовао у истину онда када сам је јавно исповедио или почео да живим. Некада ми је толико лако да се уживим у своју или туђу или измишљену улогу, да ми она постане сасвим својственом личном природом па не знам да ли сам то ја, или неки схизофреник са којим сам се поистоветио. Некада не могу да подвучем границу између мржње и љубави према особи коју волим те преовладава осећај који не желим да буде у мени присутан. Некада не знам да ли је мој осмех искрен или извештачен. Некада не могу да поднесем блиске људе дуже од два минута а одмах чим их одбацим не могу без њих читаву вечност. Некада не могу да разазнам да ли се молим себи или Богу јер не чујем свој глас када треба да дам осећање за другог. Некада имам само толико мира док не постанем свестан тога, а онда одмах по задобијању спознања почињем да га губим. Некада не разликујем своје сујеверје од своје вере  па онда тамо где нема проблема измислим другу стварност. Некада као дете поверујем у своје сузе које се ни због чега нису догодиле па ми је тешко да се од њих одвојим када сам једном саосетио. Некада сам тако супериоран и креативан докле поседујем спонтаност, а онда се по свести о томе одмах смутим и изгубим самопоуздање па почнем да се гушим и муцам док се мишићи не преплаве чистом слабошћу. Некада се заљубим у свој лик али само онда када се други заљубе у њега. Некада не могу да гледам људе у очи јер ми је њихов поглед сувише јак за мој доживљај па не знам да ли умишљам или стварно опитујем како могу видети целу њихову или они целу моју суштину. Некада сам тако генијално надахнут да ми је сопствена памет сасвим туђа а некада сам тако генијално глуп да ми је сопствено незнање права загонетка. Некада врло танане недостатке лако примећујем јер у њима могу видети да од њих свет зависи или макар један однос који се нагло претворио у недефинисану ћутњу. Некада имам толико јаку аналитичност мисли да више не знам колико у мени личности живи, а некада задобијем такав мир да пред таквим даром задобијем страхопоштовање. Некада не знам да ли сам лицемеран кад добро или кад зло чиним. Некада сам сав тако у тој мистичној подвојености између пролазног и непролазног „некада“…

 

Advertisements