Лако је постати огорчен делањима многих свештеника. Али ту нема изазова. Када би нам вера зависила од нечијих недостатака показали бисмо се најсиромашнији у свим галаксијама. Наравно, нису свештеници сви исти али мањина квалитетних испашта због таквих и не долази од њих до изражаја. Колико је само ривалитета између поједних свештеника који потцењују харизму братољубља. Признајем то себи после многих година толеранције. То не значи да тиме занемарујем службу свештеника, нити да осуђујем човека, али пресуђујем акт „неопходних“ нужности у служењу другима. Довољно је окренути се на два момента: новац и служба. Већина се понаша као да је новац у њиховом поседу а припада заправо Цркви. Цркву финансира добровољно: народ, ктитор, или неки донатор у сарадњи са државом или другом помесном црквом. Како онда неко може ставити вето или посесивност на оно што му ни законски ни благодатно не припада? А када је служба у питању, свештенство се толико надима мантијом као да су тиме задобили православни примат над другим епископима, свештеницима или народом, и то толико да исти раздвајају од себе као иконостас од наоса, мислећи да је светиња само са унутрашње стране олтара. Лепо је то Афанасјев крстио индивидуализацијом благодати од стране клира само за себе јер је духовна ретардираност у спасавању себе без других као да тобоже народ нема своју службу у Духу. Зар Путир припада само клиру? Занемарујемо да Дух дише у народу који конституише Цркву и да неопростива хула на Духа Светога може бити управо хула на народ Божији и на благодатне дарове службе који су народу, мада у различитом виду, исто као свештеницима намењене. И у смислу новца и у смислу службе, свештеници потцењују благодатну перцепцију, (да ли се благодат може наплаћивати или је у питању Мојсијев „свети порез“ ? да ли је у питању принос Богу као жртва срца или издржавање храма који нема свој буџет?) будући да за симонију постоје строги канони, а служба се не може ограничити само на клир јер би се тиме оковала слобода Духа која је даровала различите службе према различитој типологији људи у Цркви. И једно и друго негира Цркву у потпуности. Буџет је дакле дело народа а хиротонија дело Бога. У чему се онда „православна инквизиција размеће“? Јер, потребан је и новац и служба али тако да и једно и друго изграђује друштво на општу корист, да већ сада се историја увери у награду и утеху будућег века. Уосталом, ако ћемо социолошком терминологијом, новац се може користити исто тако хумано као што су то радиле хришћанске заједнице првих векова.

Наравно, постоји немала опасност да народ себе пласира као благодатне носиоце без свештенства, и као самобогослове који ће и на богослужењима клиру бестидно да добацују шта и како треба да раде или како треба да се владају ван храмова. То би онда била индивидуализација благодати од стране народа. Неки хришћани су толико фанатични да би већу услугу Цркви и свету учинили да су остали атеисти. Штавише, нема већег атеизма од хришћанског екстремизма.

Међупростор би сачињавале групације људи које су на добром путу али непожељне јер руше једноумље, а друге су индиферентне или млитаве за већа усавршавања.

Такође, требало би скренути пажњу на свештенике који се држе крутих начела више неголи служења (са) људима. Некада не виде лице другога колико истичу преграду од самих правила гледајући тако лице типика а не човека прекопута њега. Јер, када људи стоје ван Цркве они се жале како нема грешнијег народа од њих, а када исти народ покаже интересовање за догмате они не знајући како да им дају добар одговор измишљају да се народ меша у ствари за које није компетентан и овлашћен епископом или Духом да испитује.

Није ми јасно, такође, која инстанца поставља одређене кадрове за вероучитеље и свештенике када пракса показује да „нас има разних“. По таквом критеријуму ко онда греши? Онај који поставља неразумног на неку позицију или онај ко не желећи да се пројави богодолично наставља да греши. Примећујем ту контрадикторност годинама: на високим позицијама Цркве, као и у државним врховима, се налазе људи сумњивог морала. Неки се истичу а неки остају прикривени. Ови други увек опстају колико год система се променило. Једни кривично одговарају а други који су их ту поставили себе ограђују од неког акта настављајући са утопијом самоправедности а изговором „изволе се Духу и нама“. Не негирам да Дух чисти такве током службе да би богодоличније принели жртву али ако то није по њиховој слободи, колико бивају очишћени ако самом богослужењу дају механичку работу. И зашто свако ко подигне пророчки прст да укаже на проблем одмах преко ноћи буде ударен санкционим бичем система. Изгледа да и даље пророци нису добродошли у постојбини својој и да не познају време у које су похођени јер траже да им полтрони чешу уши.

Свакако, свако ко се противи Цркви и саборима епископа треба да одговара за своје понашање. Али, не говорим о томе већ о немогућности да поједине личности (а не сви) прихвате одговорност (па тиме и зрелост) за своје промашаје уместо што себе прокламују као савршене и свете уз непојмљиву агентску безазленост којом би бестидно по другима да оперишу као да је нечија личност домен интриге а не сарадње, домен инспекције а не љубави, домен формалне етике а не пневматолошког сапрожимања. У том светлу, сваки члан Цркве (од епископа па до народа) треба да испитује себе какав је христолошки човек свакога дана и какав ће одговор дати пред Лицем Божијим јер није један Бог на земљи па да се може радити све шта се хоће а други Бог на небесима па да се човек плаши тек у Последњи Дан. То је оно Христово када изобличава лењог слугу који је тешио своје зло речима: „…неће мој господар још дуго доћи…“ мислећи да је пуноћа есхатона далеко од садашњости па да може наставити са идолатријом грехољубља.

Advertisements