Слобода се углавном погрешно поистовећује са анархијом у екстремном или самовољом у блажем смислу речи. Апостол, међутим, даје други приказ који измирује ове две крајности у једну здравоумну реалност: „Све ми је допуштено али ми није све на корист“. У суштини, ми смо понајмање слободна бића и условљава нас свака ситница, обавеза или ауторитет. Све нам је нужно ако према томе (-чему или –коме) имамо ропско-поданички однос али ако имамо љубави онда нас ништа не чини покореним.

Свети Оци уче да човек губи слободу падом у неки грех јер грех почиње онда да влада човеком (томови књига су написани о деловањима страсти у човеку и како зле навике одвлаче од нове онтолошке реалности у Христу коју апостол назива још „новим човеком“). У старозаветним поукама можемо наћи цитате који говоре да је наша слобода и по природи ограничена у стилу да немамо власт ни над ваздухом у плућима, или, како би Христос рекао  новозаветним речником, да не можемо једну влас косе учинити црном или белом.

Ако пођемо логичким разматрањем видећемо да је Бог једино суштински слободан јер му нико није узроковао постојање и јер не зависи од непостојања као човек. Са друге стране, Бог је слободан да постане Човек или намерно слаб а човек не може да промени своју природу или да буде увек јак када га невоље сломе. Шта онда човек може? Може да оствари своју личносну слободу једино у заједници са Богом Који је увек слободан. Божија слобода је увек потврдна и позитивна (увек-љубећа и у њој нема подвојености), док човечија слобода може бити и потврдна и одрична (не-увек-љубећа и подвојена). Достојевски је у једном свом делу суровим реализмом приказао потресну драматичност слободе: „Зашто Си Господе подарио људима слободу када не знају шта ће са њом?“.

Када говоримо о заједници слободе указујемо на онтолошки домен Литургије где се сви састајемо по слободи а не по принуди. У суштини, све нас условљава осим Литургије! Она ослобађа од греха, смрти и демонизма али и свих савремених притисака социо-економске стварности. Не по аутоматизму јер постоји слобода другог која може насилно злоутицати на нашу слободу и јер није реч о радикалном прекиду онога што слободу угрожава него је пре реч о преображају односа и критеријума према датостима које човек затиче око себе.

Слобода се још поистовећује са љубављу у смислу опредељености за добро чак и онда када човек нема пуно разлога да добро поступи. А то не значи наивност јер је Богочовек Христос рекао да „будемо мудри као змије а безазлени као голубови“.

 И поред палих перипетија постојања слобода је, ипак, највећи дар Божији човеку! После прародитељског греха остала је неокрњена. У супротном, човек не би имао могућност за спасење. Слободу имају само људи јер су личности, док животиње немају личности па тиме ни слободу. То не значи да су животиње деградиране и безвредне у свом постојању него да је само човек створен по лику Божијем и само је човек позван да постане светитељ који благодаћу Тројичном може да превазиђе своју природу.

Човек је увек слободно биће – отуда и има толико злоупотреба у свету. Тиме што Бог отворено не кажњава само показује колико је Њему битна људска слобода. Бог не жели насилно да спаси свет јер када би га учинио аутоматски светим (без слободног пристанка човека) добили бисмо вештачко савршенство, еквилибриум пластичне лепоте и хармоније, али без емоција и без истинског осећања за Другог. Из такве перспективе, Бога нико не би волео, нити би знао да цени стваралаштво на које је позван јер нико не би био слободан. Бог намерно пушта свет да греши јер не жели да буде оптужен за оно због чега Га и сада оптужују – за узурпатора слободе. Тако се превиђа Његово Богоочинство додавањем улоге Судије. Ми смо толико пута погрешили у животу а Он никада није ставио Своју Руку за наш врат и оптужио: „Враћај оно што си дужан!“. Страшни Суд није у томе што је Бог Судија него што ће Он кроз Своје савршенство показати људима колико су мало били слободни тиме што су волели више да робују стварима и гресима.

Бог не врши насиље над слободом човека јер није дошао да погуби него да спаси изгубљено. Коју одмазду може применити неко на онога ко је духовно и персонално обогаљен? Ипак, не може никога да спасе и ником е да помогне ако то човек поносно неће. Тако Бог добровољно и даље наставља да распиње Себе за грехе света прихватајући Својом слободом човечије „не!“. Али, реално, одбијање Бога је губитак себе – самопоништење, управо парадоксално потирање слободе самом слободом!

Слобода се васпитава у испуњавању Божије воље која је љубав а не очајање и гордост. Наши погрешни избори због којих некад болујемо само показују колико ми мало истинске слободе имамо, јер су плодови Божије слободе: мир, радост и живот вечни. Опет, не у декларативној и самопсихолошкој игри речи, него у искуству онога који Бога лучезарно одашиље на сопствено и постојање других људи.

Бога не видимо телесним очима да нам Он Својим Присуством не би утицао на одлуку слободне воље. Он се скрива да би ми били слободни и да би познали у осами колико нас Он не угрожава. Молитвени призив је потврда да ми по слободи ступамо у однос са Богом Тројичним и Интер-Комуникативним. Када би Бог принудно утицао само на једног човека, доброг да помогне или злог да преобрази, то би имало негативне космичке последице по цео свет.

Ако хоћемо да имамо врлине уместо промашаја од псеудо-врлина, видећемо да без Бога ни ту не можемо бити слободни (зато је аскетика увек усмерена у том смеру слободе, у напорном самопревазилажењу пале слободе и њеном преображају за Христа, кроз Христа и са Христом – не собом као алтер-Христом него Саборним и Црквеним Христом). Ако немамо љубави једни према другима онда нам је њихова близина претња за нашу слободу. Слободном је све слободно али све не користи па има врлине; поробљеном је све забрањено али хоће све да злоупотреби па има само грех. Не треба превидети још увек провокативну мисао вл. Николаја која каже: „Нису нам пријатељи они који нам све чине по слободној вољи!“.

За некога ко не жели слободно да постоји вечно, есхатолошка бесмртност ће представљати праву агонију, јер ће против своје воље постати вечан.

Слобода се још изједначава са послушањем (ослушкивањем, рећиће А. Блум) Богу, Цркви и људима јер ко тражи своју вољу, пракса потврђује, показаће се увек премало слободан и увек нечим незадовољан а што алудира на умишљени атак на ограничену територију пале слободе. Слободе коју су са неколико стотина имагинарних жица и цигала оградили сопствено постојање а оптужили друге за криве неимаре.

Утицање на туђу слободу (без воље другог) је показатељ колико ми патимо од тлачења и посесивности као они који слободе немају. А тиме што желимо да Бога или друге људе спустимо на свој ниво, или још ниже, само показује колико желимо да их учинимо објектима само за своје жеље одузевши им слободу и личност.

Advertisements