Нико не постоји само за себе него ради другог. Нико не може да оствари своје постојање без минималне интеракције са другим људима. Са друге стране, ако претпоставимо такав труд, колико год он људски био узвишен, (макар била љубав двоје венчаних), ако та повезаност између људи није крунисана возглављењем у Христу, може се показати сва узалудност напора. Јер, људска врлина колико год била морално супериорна, не може сама од себе обезбедити вечно битисање.

Људе познајемо онолико колико их волимо а не према основама интелигенције јер интелигенција без љубави према другоме не даје познање већ незнање другог будући да прекида сваки вид персоналне комуникације са њим. Генијално запажање нечијих недостатака не значи познање другог какав јесте или како га Бог види из перспективе есхатона. Ако неко некога не воли, затвара се у себе, али не долази у самопознање јер не може човек сам себе да упозна без другог. Тек из перспективе другог може да види себе какав јесте. Све остало може бити само спекулативна симулација другог-познања и себе-познања.

Већина људи тражи неку апстрактну слободу која се огледа у еманципацији или у параноидном избегавању других. Пред Богом, међутим, није тако јер се слобода потврђује у сразмерности колико некоме слободно излазиш у сусрет без гордих претензија у ниским предрасудама. Исто тако, људска слобода може бити илузорна ако тражи самоостварење изван синергије са Божијом Ипостасном слободом. Јер, у Божијој слободи дише увек неизменљива: љубав, а у човечијој: и љубав и мржња.

Слобода без Бога не постоји јер човек може бити слободан само у светлости Његове Жртвене Љубави. Слободан од чега? Од греха, смрти и демонизма уласком кроз благодат у слободу врлине чија бесмртност не лежи у профаним кодексима палог света. Поље таквих вечних односа (као нови начин постојања) се може и треба пронаћи једино у искуству Онога Ко се Сам открива у познању према човеку – на Литургији.

Advertisements