Суштински смисао постојања сваке створене личности јесте њена од Бога назначеност за обожење. Обожење се не огледа у обожавању сопствене природе (тиме и личности) већ у апсолутној преданости (тиме и сједињењу) Божијој вољи чије се ТриЛичносно присуство пројављује у Цркви. Зато нема личног обожења без персоналног заједничарења (општења, комуникације, међупрожимања) са Црквом (као заједницом других и другачијих) јер се обожење може достићи само кроз причасност (причешће) извором светости које је Бог. Тиме што је Бог постао Човек, Он је Својим Божанством обожио примљено тело (човештво, природу човечанства). Задатак свих створених људски природа (тиме и личности) јесте обожење своје личности у Христу – али истовремено задатак јесте и сам дар.

Као Црква, као они који чине Њено Биће својим утеловљењем у благодатни организам који није од овога света, ми покушавамо да поред сопственог обожења, обожимо (освештамо, осветимо) и природу света која постоји око нас да би је на тај начин уврстили у вечни тријадолошки однос са Самим Творцем. Евхаристија је први показатељ (као принос света у виду хлеба и вина) тог односа, на шта Бог Отац  узвраћа примљени принос даривањем освећења Духом Светим и чудесним (мистичким) претварањем дарова у Тело и Крв Исуса Христа.

На крају ће се читава творевина изменити од Божијег присуства. То је оно што се на мистичан начин догађа на свакој Литургији а од човека зависи колико ће (п)остати пријемчив на онтолошко изненађење по себе.

Advertisements