Свет је створен да постане Црква и успостави Царство Божије на земљи. Са прародитељским грехом тај план се не мења али се због одбијања људске слободе само модификује и помера. Зато се у Новом Завету често говори: „…да су се пророчанства испунила; да су се времена испунила; да се приближило Царство Небеско…“итд. Реално гледано, то Царство и та Црква и тај земаљски свет добијају своју пуноћу кроз Христово оваплоћење, васкрсење и вазнесење.

Од како је Христос установио Тајну Вечеру и Цркву на Својој Личности, Свети Дух не одступа од света. Више од две хиљаде година бићетворне енергије Духа Утешитеља походе свакога човека на Литургији. Зашто баш тамо, у Цркви? Зато што се у таквом простору остварује ново биће и зато што такав егзистенцијалан акт бива по слободи онога ко тамо долази.  Црква нема границе јер је икона свеприсуства Бога Тројице и самим тим не жели да утиче ни на кога без слободне сагласности.

Када говоримо, међутим, да се унутар Цркве невидљиво али искуствено доживљава стварност Светога Духа, то значи да се Царство Небеско догодило и да се још увек догађа, и да због вечног набоја неће стати са Догађањем. Исто тако значи да Литургија собом на богомистичан начин изображава (иконизује, представља) Тајну Будуће Реалности након свеопштег васкрсења по Другом Христовом Доласку*. И не само што даје тај залог (потврду, дар) Будућег, већ сада и овде, у нашој тривијалној садашњости успоставља ненаметљиво то Царство. Тако се превазилази растојање између садашњег и будућег јер је садашњост икона будуће стварности која је отелотворена сад и овде. А када говоримо о будућим реалностима, ту уочавамо да ће она зависити од садашњг учествовања или не-учествовања на Литургији и да сама Литургија одражава благодатном рефлексијом есхатолошку стварност Бога, Анђела и човечанства.

Можемо рећи да иако се Царство Божије односи на пуноћу по Другом Христовом доласку, да се оно Догађа на свакој Литургији где Христос сваки пут (сваким новим богослужењем) изнова „долази“ у лицу Евхаристије, епископа и народа. Као што ће у будућности Бог постати „све у свима“, тако и сада на Литургији свако постаје икона Христова у Духу Светоме која се приноси Богу Оцу.

Отуда, Црква није измислила Царство Небеско него је ТриЛичносни Бог тог Царства створио Цркву.

* Свети Симеон Нови Богослов говори да се Други Христов долазак односи на оне који не знају за Христа, док за оне који живе за Христа и са Христом, свака Литургија показује Његово присуство у пуноћи и да њима Други долазак не треба. Из такве перспективе, да ли можемо уопште говорити о доласку Онога Ко није ни одлазио? Негде се Долазак (вход) тумачи и као „улазак“ Бога из Његове оностраности у овостраност. Не морамо, дакле, нужно имати временску баријеру која би се нужно огледала у пасивном чекању Доласка јер је ово чекање заправо динамично успостављање Царства и Цара који сада улазе у историју нашег постојања посађујући Тајну Есхатона усред нас самих.

Advertisements