Кроз отелотворење Бога Сина човечије стварање је довршено Богочовеком. Тек у Богочовеку људска природа налази своју целовитост и спасење. Јер сједињење са Богом и Његовим нетварним енергијама даје дар што избавља човека од греха, смрти и ђавола (не смемо превидети ипак присуство демонологије која насрће на човека без обзира што једни сувише истичу такву стварност на уштрб Христа, а други негирају у потпуности неким слепим теолошким либерализмом).
Процес спасења је уствари процес обожења људске природе помоћу благодати Свете Тројице од Којих се Духу Светоме приписује деловање на човека а тако се човек калеми на Богочовека Који га устројава за Бога Оца.
У крштењу Христовом крштава се цело човечанство јер узима на Себе грехове целог света, те је и силазак Духа на Јордану силазак на нас јер Он носи наше тело. Његово преображење на Тавору показује неопходност преображаја пропадљиве људске природе. Јер кроз Његово преображење, преображавају се и сви они који имају добровољну заједницу са Њим.
Смрт Месије је потребна у делу спасења рода људскога од саме смрти јер је то циљ Његових страдања: прима смрт за све да би Својим Васкрсењем све и подигао из мртвих. Само крв Богочовека искупљује људе од смрти. Смрт је у рукама Божијим мртва! Тајна крста је тајна љубави положена у темељ жртве.
Христос је обухватио и прошлост, и садашњост, и будућност. Бог је промишљао за све народе и за сва времена а не само за једну историјску околност и тадашње савременике.
Без Васкрсења Христовог вера губи смисао сама по себи за постојањем. Управо она Га потврђује као Сина Божијег. Односно, благодат показује човеку ко јесте Бог и то искуствено јесте постаје део човечијег јесам. Отуда, из искуства Тројице настаје вера. Како би Христос могао да подари вечни живот ако Он Сам не би победио смрт? Његово Васкрсење за нас има есхатолошки значај унутар наше историчности као оне која Литургијски оприсутњује стварност која долази у залогу али не и у пуноћи. То не значи да међувреме (од историје ка есхатону) нема залог промене јер управо искуство Духа сведочи за бесмртност и освећење – које јесте, која је била и која ће доћи.
Христово Васкрсење учинило је васкрсење обавезним за све људе. Да је Бог мртав, Он не би могао и даље утицати силом пневматолошких језика (ореола) на људе.
Вазнесењем људске природе на небо, Богочовек Христос показује да је циљ Његовог доласка на свет био да омогући вечно сједињење људске природе са Богом. И то вазнесење показује вазнесење свеопште људске природе (које се и сада мистично изображава кроз димензију Цркве) и која ће, након свеопштег Васкрсења, показати лицем ка лицу стварност коју језик не може изразити али коју човек може поред искуства интуитивно наслутити.

Advertisements