„У свету је похота очију и надменост живљења“, вели апостол  неизменљивим речима које одјекују савременим темпом живота. Одувек су била иста ова два зла само су се пласирала у свету много мање (информативно а не по количини јер је иста запремина) него данас јер у ранија времена није било толико технолошких и медијских презентација да би то тако свима доступно и предочавајуће обелоданиле. Зато се ни деца немају више чиме саблазнити јер су многа зла дознала а многа и опробала. Све кипти од исфрустрираности сексом и агресивношћу, и тешко да се негде може подвући црта, знак „стоп!“ као актив одговорности са својим Богом. Ту можда и јесте главни проблем, исти онај о којем је апостол тако проницљиво говорио, јер докле год човек, па и дете, имају тај осет „забране“ у нечему, макар то било због поштовања елементарних врлина, а камоли због очувања иконе Божије у себи, човек ће све више бежати од своје одговорности, од свог „стоп!“ страстима које вуку њега уместо да он управља њима. Зато уместо да стопира он још додатно поспешује оно што га и без његове воље дражи. Немогуће је не регистровати ту похоту очију и надменост живљења у сопственој егзистенцији. А „забране“ нема нигде ни од Бога ни од ближњег, него само у глави човечијој као његова лична психоза – зато се тако осиљено окомљује на Бога и на човека јер му они не пружају отпор. Но, не може да пружи отпор палој природи у себи! Није у стању да победи најмању своју помисао!

Али, гле, како се та перцепција поништава пред снажним деловањем Литургијске благодати, и како човек може одједном, уз помоћ Божију, да се уздигне изнад своје природе, изнад своје смрти тела. Изван такве благодати Цркве, човек се срозава на ниво бесловесне животиње чија читава онтологија заснива свој идентитет на свега неколико тупих инстиката, а оно што је словесно претвара у једну обезглављеност расуђивања натоварених теговима контрадикторности и сукоба. Или још горе, у једну статичну немост ума која не препознаје ништа конструктивно и смислено у Богу јер СВЕ ЈЕ У БОГУ, и чега год да се дотакнеш у овоме свету дотакао си се и у небеском јер нема места ни времена где нема Бога. Нема само људске свести о томе али Бог је свудаприсутан, и Његова онтологија не зависи од људског запажања. Зато, ако човек нешто не примећује то не значи да нема постојање оно што он не примећује. Човек само не примећује Бога због искомплексираности својим баналним жељама пале природе јер на егоизму и ниским страстима заснива своје постојање у овом свету – једни то раде нежно и ненаметљиво а други грубо и наметљиво, али када се све подвуче рачуница испада иста и за једне и за друге.

Црква је она раскрсница која поред ова два пута изван ње води на трећу страну са њом самом – Богоблагодатну. Боље је рвање са својом палом природом због више природе у Христу али са смислом, неголи чамљење са својом датошћу пале природе изван Христа али сасвим испразно. Јер када задовољење свих страсти дође, оне за собом остављају само пустош а никакав садржај, поуку и лепоту. Но, са Богочовечанском Црквом Свете Тројице није тако, и ко год  се удостојио бити причасником само једном у животу, знаће о чему говорим. Јер Бог у нашем искуству пале (смртне) природе полаже залог више (есхатолошке) природе која итекако за собом оставља мирис врлина које не долазе од људских способности. Зато и врлине код обичног (безбожног, нецрквеног) човека немају тај одјек јер врлине у Богу носе неизбрисив (нетрулежан) карактер који код неверујућег човека опет завршава у смрти тела са својим страстима или егоизму као наградом за његова учињена дела. И такве врлине међу собом – између људских и Божанских врлина – су у толико великом распону да је немогуће да се поистовете. Аргумент који томе иде у прилог је следећи: колико је Божија љубав без разлога и неусловљавајућа, толико је људска љубав са разлогом и условљавајућа. Ово треба созерцавати у свим нашим акцијама и реакцијама у личној драми наше мале историчности.

Advertisements