Свака личност јесте универзална и непоновљива. Чак и близанци имају различите личности без обзира колико споља личе. Када би нас неко клонирао, не би могао да клонира нашу личност него би и тај наш дупликат (двојник) имао своју уникатну личност. Када би неко покушао да клонира Христа, не би успео да клонира Његову Личност која је нестворена и предвечна, нити би могао да клонира Његову Божанску природу.

Човек је створен као личност, и од Бога је призван да постоји на начин Бога ако жели да превазиђе ограничења своје природе. Бог је Бог по природи а човек је призван да постане бог по благодати. Бог постоји као заједница Три Личности а човек реализује своје обожење на Литургији у заједници са другим људима.

До појаве хришћанства свет је доживљавао личност као део бића, као душу, маску или део тела. Појам личности се у почетку тумачио код старих Јелина као маска, док се у првим погрешним корацима хришћанства Бог није разликовао као Три Личности већ као Једна Личност која има три различите улоге.

За хришћане личност нема постојање сама по себи. Да би имао постојање него Други треба да потврди твоје постојање. Самопотврђивање = самонегирање.

Када мајка изгуби своје дете то осећање донекле назиремо али не разумемо јер немамо искуство мајке које она има у свом односу према личности детета. За нас је неко битан према мери љубави којом волимо ту личност а чим је изгубимо настаје агонија.

Божанска природа је нестворена, саборна и бесмртна, док је људска природа створена, себична и смртна. Личност треба да одговори на задати проблем постојања који би негативној триологији претпоставио позитивну.

Човек је личност због тога што је створен као икона Божија. Слика Божија у човеку тиче се тога како човек постоји а не онога шта он јесте. „Човек је лик Божији и стога непоредив са елементима творевине. Личност се не може дефинисати ни полазећи од тела, нити од душе, нити од разума; она је апсолутна стварност која превазилази елементе који живе у њој.“, каже Станилое.

Без односа са Богом, човек не може да оствари своју личност ни са највољенијим бићем. Човек не види себе без другог. („Негативци“ (демонологија) се на фрескама представљају без лица и као сенке, што показује одсуство личности, лица, идентитета, чак и имена како затичемо у Писму). Слична паралела је и са фамозним паклом, у тумачењу одређених визија код неких пустињских отаца Цркве, набасавамо на безличну атмосферу људи који не виде лица једни другима.

Човек није настао од мајмуна јер личност човека није прошла кроз еволуцију. Да је еволуција тачна онда она не би била завршена и личност би еволуирала опет у мајмуна или нешто треће. Ако је човек настао од мајмуна, онда човек нема у себи икону Божију, па самим тим нема личност. Онда је све бесмислени инстикт постојања а морална формалност једина религија где све драматичне односности завршавају у утопији и ништавилу.

Улога личности по узору на Сина Божијег је да управља и приноси творевину до бесмртноосвећујућег преображаја у Богу, као што се то свештено-народно сваки пут савршава на Литургији. Човек је посредник између неба и земље који све створено треба да уведе у сједињење са Богом. У личности човека се сједињује свет и космос јер је личност тај мост између творевине и Бога. Кроз духовно пењање ка Богу (кроз Цркву) човек треба у себи да превазиђе многе супротности и подвојености а које су директна последица прародитељског грехопада. На пример, поделе: Бог – човек, мушко – женско, небо – земља, телесно – духовно, итд. Да би то постигао треба да ради на свом моралном и благодатном понашању, и да задобија изнова и изнова лично обожење кроз причасност Божанским енергијама у Евхаристији.

Социологија и политика посматрају личност не као икону Божију већ као јединку која има своје потребе и тражи исту правду за све. Психолошко описивање неког човека или самоописивање још не значи спознање Другог и себе јер је психолошки профил многима сличан и јер без благодатне  интеракције историјска односност се показује ограничавајућом. О личности говоримо када постоји љубав између две или више личности без одмеравања каква је по квалитету. „Људска природа је створена и смртна: она није та која устројава личност вечног живота“, говори Станилое.

Личност, дакле, није усамљена јединка али ни део масе у којој опет може изгубити своју личност. Потрошачка индустрија обезличује човека и своди га са личности на број.

Када Свети Оци говоре о личности, они мисле на човека али не (нужно) у биолошком смислу већ као носиоца благодати Светога Духа. Без благодати човек више личи на звер неголи на Бога. Човек постаје личност у свом обожењу, када има заједницу са Богом, а не када борави дезоријентисано сама унутар себе у самоважности (егоцентризму).

Није свако личност ко је жив већ онај ко живи у присуству Божијем, у Цркви и изван Цркве као унутар Цркве, односно, у коме живи Бог тај јесте жив. Изван Бога личност се оријентише и идентификује са оним што Бог није а нема вечно постојање у себи. Личност која живи са Богом је на неки начин јединка али не тако да живи само за себе, већ јединка као непоновљива личност која остварује своје циљно постојање у Богу и живи за друге. Нема ту пуно индивидуалног простора за вулгарни комформизам који би селектовао другог за искључење.

Личност остварује онај који не познаје само створену реалност већ и нестворену. Сваки човек је створен по образу Божијем и то је личност у потенцијалности, док остварење подобија значи личност у целости (по благодати). Опет, и ђаво је личност али није остварио подобије Божије. Самоспознаја развија егоцентризам ако то подразумева уклањање Другог из егзистенцијалног видокруга јер личност подразумева усмереност према коме или чему. „Адам је требао да спозна Бога а не себе“, каже провокативно Шестов.

Слобода личности се не налази у избору између више могућности него у слободи од ограничења смрћу, а она сама је име љубави. Слобода личности не долази од избора између добра и зла већ од могућности да личност одреди своје постојање али не по својој природи већ по Божијим енергијама. Човеку није довољан биолошки начин постојања јер из себе не може црпети лично (вечно) постојање. Не ради се о страху од смрти, нити о гурманској и охолој дегустацији есхатона, него о смислу живота који врхуни у интеракцији Бога и човека. Црквени начин постојања превладава биолошка ограничења и смешта људску личност у лични однос са вечним Богом. „Човек се рађа као личност тек кроз Свете Тајне“ говори Станилое.

Божија и људска личност остају споља неспознатљиве уколико се саме изнутра не открију. Чим благодат сиђе на човека, он већ тада превазилази своју телесност са њеним захтевима, и захваљујући њој усмерава и своје моралне силе да реагују одговорније. Пред благодаћу се свако осећа недостојан јер у њеном искуству види своје недостатке. Да би човек, међутим, освојио нови начин личног постојања у Христу мора пуно да ради на себи јер се ново биће рађа у мукама. Само за самозаљубљеног (уједно и самосажаљевајућег) је та жртва превелика.

Побољшање света не бива без побољшања себе, нити нечије непокајање може насилно помоћи покајању других. Да завршимо речима оца Д. Станилоја: „Човек је тај који друштво и све друштве установе чини болесним. Духовно болесна личност изазива потресе и деобе у друштву“.

Advertisements