Пакао је тама. Не само свакодневни пакао у емотивно-друштвеним околностима, проткан етичко-економским баријерама, него и онај есхатолошки пакао. Мислим да је то апсолутно непознавање себе и другог. Као што не могу себе или другог видети без свакодневне сунчеве светлости, тако не могу „у пакленој атмосфери“ познати себе или другог без Божанске благодати. Дода ли се на све то, да током нашег боравка у тами, постоји светлост и заједница које могу постојати без нас, мислим да се тиме агонија пакла повећава. Овде је то губитак заједничарења са Богом чије ће се последице тек очитовати када личност позна да постоји нешто боље од ње саме и да је она била намењена милосрдно за нешто боље од својих стремљења ка тами. Тама не може бити казном сама по себи, али казном постаје тек када се упореди са указаном светлошћу поред себе чија лепота повећава степен осећања. Јер, неће светлост повређивати, него чежња за њом која ће постати немогућа, баш као што затворенику мањка слобода у самици.

Advertisements