Благодат је пројава Свете Тројице са Којом улазимо у дијалошку непосредност. Закон не може да пружи такав однос. Мојсијево лице није светлело од добијених заповести на Синајској гори већ од присуства Божијег пре примања таблица Закона. Али, док је у Старом Завету благодат била привилегија појединаца, у Новом Завету она постаје доступна свима. Исто тако је Закон био дат споља у Старом Завету а благодат изнутра у Новом Завету. Благодат не дајемо сами себи (психолошким самомњењем), нити је својатамо (духовном гордошћу) да би сами себе сведочили другима, него нам је предаје Свети Дух као неко Ко открива Бога Својим оприсутњењем у нама превасходно за нас саме („Имаш веру? Имај је за себе пред Богом.“[1]).


[1] Рим 14, 22

Advertisements