Замисли мрак. Густ и неосветљен. Замисли када би један Есхатолошки Суд био налик том мраку. Не мора да постоји бол, не мора да постоји демон, не мора да постоји нико у том мраку осим тебе самога. Како би страшан изгледао свет и космос када би само један човек битисао у њему. Има нечега застрашујућег у том немом мраку и гласној тишини. Чак и када би постојали кораци у том мраку, куда би они водили када се не би видело смисленог циља? Једно вечно тапкање у месту. И све раскоши широм света да се појаве у сунчаној светлости без иједног другог човека у космосу осим нас самих, био би прави пакао. Не разумемо трагедију самоће. Катастрофално би недостајао ближњи. И светлост и песма Литургије. То би била довољна казна сама по себи које би време кроз себе открило све већим протицањем. А ми смо толико поносни на своја хтења, да усред свих људи тражимо повлачење од онога што је најспасоносније – од самих људи. Ко није доживео ту трагедију, не може поимати тајну пакла, но оно што пакао није држи за пад, док онај ко јесте доживео њему је сигурност усред људи бити на сваком плану познајући страх и агонију која из недруштвеног егоизма долази. Дакле, не мора да постоји суд као суд уопште, нити нас ико ставља у овакву врсту позиције осим нас самих. Е то је оно што се не може разумети. Јер, сва наша повлачења од света метежа и напраситог народа, имају корен у овој сфери. А онај ко се наситио своје болести и мислених перипетија, зна колико је здраво међу људима бити јер однос захтева једну врсту љубави, одговорности и разговора, док самоћа распушта од свега тога уклањајући било коју врсту припреме за другог. Чак и када би људи били непогодног морала, то се не би могло поредити са демонском усамљеношћу широм тамног пространства. Чему неограничена слобода тог пространства без другог и без светла?

Advertisements