Искушење Старог Закона се повлачи пред наитијем благодати. Доследност Закону по цену жртвовања саме благодати представља велику препреку (унутрашњу схизофренију) да се човек уподоби новозаконској благодати. Оно што је приоритетно нестаје пред оним што је секундарно а оно што је постојано пред оним што је недоследно. И пакао[1] може бити егзистирање у Закону ако оно подразумева губитак (поништавање) другог, злураду праведност, или заснивање живота на нечему што нема своју основу у Царству Небеском као темељем (нпр. каријеризам, брак, породица, хуманитарне делатности…). Пребивање Светога Духа у православним хришћанима је капара славе која се тек треба појавити у пуноћи. Бог гарантује Себе Другим доласком ништа мање неголи привременим (историјско-литургијским) давањем. Привремено не значи и повремено јер онда Бог не би одржавао свет у постојању Својим нествореним енергијама. Запечаћивање Светим Духом не значи и Његово поседовање („Дух дише где хоће“[2]), него крштење у смрт Христову ради ослобођења од Закона за живе чији је крај у проклетству ако се не испуни Закон. Зато се Васкрсење јавља као благодатна револуција слободе од Закона али то не доприноси анархичном облику уређења живота и цивилизације већ одговорности[3] по вери.


[1] Интересантно је приметити да Палама пакао дефинише као потпуну непокретност бића у злом делању. Г. Палама,  „Беседа на читање из Еванђеља по Луки у шесту недељу, у којем се каже: А кад Исус изађе на земљу срете га неки човек из града у коме бијаху демони дуго времена…(Лк. 8, 27-39)“, Господе, просвети таму моју, Београд 2005,  404. Међутим, Петровић додаје позитивнији приступ говорећи „ да ће Свети Дух у Будућем Веку на вишим, духовнијим нивоима постојања наших тела измирити и све личне неприлагођености које још владају између нас, а зарад Божанског јединства Цркве.“ П. Петровић, „Саборни карактер црквеног символизма“, Отачник 2009, свеска 1,  67

[2] Јн 3, 8

[3] Опраштање зла тамо где кајања нема подразумева повлађивање злу, поистовећивање са њим, његов продужетак, а не тријумф правде. Светост није тако неодговорна да повлађује злу. А. Јевтић, „О светости и одговорности“, Светост и одговорност, Светигора 2000,  21.

Advertisements