Lako je one sa kojima ne gradimo odnos, pa time i ne ulažemo suviše ljubavi u isti, sakriti svoje slabosti i nedostatke, ali od onih koji te poznaju prema meri svoje ljubavi i imaju sa tobom odnos, od njih ne možeš ništa zatajiti makar ćutao sve vreme, jer intuicija ljubavi munjevitom brzinom prolazi i kroz najdeblje slojeve ličnosti.

Od paradoksa vere nema većeg jer istovremeno postoje dva osećanja u čoveku: i tuga i radost.

Bolje je biti lud nego glup.

Ako nema povratne informacije od onoga kome se obraćamo, odnos postaje sasvim bezličan. Svaki dijalog podrazumeva izvesnu dozu stvaralaštva čim se govori o konkretno nečemu.

Dok Crkva ne postane nešto unutrašnje ona ostaje samo spoljašnja građevina za čoveka bez njegovog ličnog učesništva.

Ne mora svako da zna da smo jednom spasili nekog čoveka.

Nepotrebna pitanja se nižu tamo gde nema ljubavi. Ako neko dovodi neku situaciju u pitanje zato što sam nema snage za datu, to može biti samo zato što sam nema dovoljno ljubavi da bi se pokrenuo za istu.

Odricati se nekoga znači odreći ljubav prema njemu. Danas je to ignorisanje.

Živimo u takvom vremenu kada se svako stara za svoje želje. Ništa od toga ne bi bolelo kada bi u njima bilo malo mesta i za druge.

Da vaskrsne Bog u srcima našim otkloneći Duhom Svetim svaki nesporazum, tugu i smutnju…

Nekome je dovoljan trenutak u Crkvi da bi se skrušio pred Duhom Svetim, a nekome za to nije dovoljna čitava večnost.

Umirati za nečije pokajanje bez traženja svojeg razloga i volje, je silazak Hrista u čoveka.

Ne otima nas san (lenjost) od Hrista već nalagodavac sna.

Hristos se uobličava u nama srazmerno našem uobličavanju u Njemu, dok ne naraste do punoće koju možemo maksimalno primiti.

Kada čovek dolazi na Liturgiju, on se nada da će tamo zateći iste blagodatne poljubce koje je zatekao prošli put na rastanku.

Nije svaki provokator nužan neprijatelj našeg postojanja. Mnogi svašta govore ali kada se umore od svog lajanja kao psi počinju da se umiljavaju kao mačke.

Ako si se napunio Duhom hvali Ime Gospodnje, a ako nisi hvali dok se ne napuniš.

Uvek gledaj dalje – proćiće i ovo…

Nije svako mucanje katihetskih gluposti dogmatsko bogoslovlje.

Nijedan trud ne propada.

Nijednog čoveka ne gledaš kakvog jeste u istoriji pored tebe, no kakav će biti u eshatonu obasjan Hristom. To je tvoja sadašnjost.

Ne kidaj se, ne cepaj misao, drži svoju nit i kontinuitet Liturgijskog daha.

Ponosna samostalnost razara. Još ne kapiramo da je pakao biti sam u kući pred svojim znanjem čiji kvalitet nema ko potvrditi kao vrednost nečijeg postojanja.

Brzina zamara.

Ako nemaš dela i jedno „hvala“ može biti sasvim dovoljna vrlina.

Za sve postoji vreme, ne srljaj.

Telo ima svoju volju koje ne može uvek biti u zavisnosti od slobodne volje, ali to ne znači opravdanje svake vulgarne izopačenosti.

Nikada nije preuranjeno i navalentno zamarati Hrista ili sveštenika. Sveštenik i ima službu opterećenja ali i blagodatnog rasterećenja. Hristos se ne može uvrediti na naše grehe ako smo mu krenuli u susret kroz stid i pokajanje. Ako on kaže da priđemo, ko sme drugi reći da odstupimo. Smelost nije samo u ispovedanju vere, već u njenom življenju i pristupanju Hristu.

Kada nas Hristos razdvoji na dvoje, On iz nas izvuče istinu. Ne kao da nas On čini podvojenim, no jer smo mi već takvi. Njegov Duh seže do „između kosti i duha“, a kada pomiluje, onda čovek ne zna pod utiskom blagodati da li da se smeje ili da plače.

Istina, mi ukrštamo odnose sa mnogima kroz jednu voljenu ličnost ali drugi ne ukrštaju nužno sa nama odnos bez te ličnosti. Neki hoće sa nama postojanje samo kroz tu ličnost.

Nije naše da nas se sve dotiče tako senzibilno i sujetno, jer nije sve uvek u našoj vlasti i okruženju da bi bio naš problem. Ljudi u svemu vole da zabadaju nos gde mu nije mesto i da se bave stvarima koje ne zavise od njihovih rešavanja.

Gde strast nije procvetala na vreme, to ne znači da se njen vetar neće vratiti po svoje krošnje.

Budi grešan, ali ne budi isključiv u tome. Ako već grešiš onda nemoj da sudiš. I ako si već u grehu gledaj da ne ostaješ u njemu dugo. Ako već grešiš kao drugi barem se ne ugledaj na njih u toj veštini padanja.Ili, ako voliš da grešiš onda barem nemoj da se time ponosiš, te da drugima daješ povod za sablazan.

Priznanje moje slabosti me izgrađuje u vrlini. Opet, ne kao da volim da grešim no jer sam oslobođen presije licemerstva, i svojih i tuđih očekivanja da im mogu biti od pomoći bez Hrista. Jer ja nisam alter ego Hrista.

Svakodnevne dogodovštine ispijaju srž života ostavljajući pustoš u srcu.

Blago ludima, njihovo je Carstvo nebesko.

Bolje je da jedna bolest zameni drugu ako će to navesti na spasenje.

Kako bi  besmisleno i neukusno bilo kada bi nas drugi, pa i Hristos, u svemu izdržavali bez našeg truda i zalaganja. To je najbrži put do propasti i sebičnosti. Tada čovek ne bi imao nijednu volju za dobrim delima. Gubi se dimenzija stvaranja i žrtvovanja.

Posedujemo druge dok se ne nasitimo, nakon toga ili drugi poseduju nas ili mi postajemo smireni.

Osmeh je ono što ne dopušta da drugog izgubimo u sopstvenoj osudi.

Druge ne ostavljaju na miru samo oni koji sami boluju od sitničarenja i posesivnosti.

Bolje je malo poludeti a ne izgubiti dobro, negoli mnogo trpeti a zadobiti zlo.

Ko je sposoban da se otvori jednom čoveku, blizu je Carstva nebeskog.

Ako te ne odobrovolji Hristova Liturgija, onda ništa neće. Ne može punoća života rasti van izvora Života, baš kao što ni hladovinu ne može neko tražiti mimo objekta koji je stvara na suncu.

Smisao se gubi pred  oličenjem mnogih reči.

Ništa gore od čoveka koji je nekada bio anđeo pa odjednom postao đavo. Njega ne može ništa smiriti budući da je jednom osetio zasićenje u silama dobra pa otpao po sopstvenoj volji. Takav nema razumevanja ni za koga, a strpljenja ni za šta. Ništa ga ne mori a on sam sebe bije misleći da se u tom sado-mazohizmu krije tajna radosti i tajna spokojstva.

Dok ti ne poseješ u sebi zlo seme, ono ne može pustiti korenje mimo tvoje slobode ni protiv tebe, ni protiv drugog. Lako se odričemo onih koje smo nekada voleli kada to seme dođe do izražaja samo jednom, makar i nehotice. Toliko je jaka njena razarajuća sila.

Samo ono što ne poznajemo, baš to jedino i osuđujemo.

Ko nema slobode u svom domu, taj neće imati slobode ni na jednom mestu. Jer ako si tuđinac u svome bićeš stranac gde god da odeš da nešto svoje započneš. Da li mi imamo uopšte slobode, budući da nismo svoji, nismo za sebe stvoreni, i nemamo ništa svoje, a sve što postoji pre nas je bilo?

Svest o svom smirenju još ne znači nužno put ka gordosti jer i Bogorodica je po pristanku na volju Božiju imala poznanje o sopstvenoj rekavši: „Pogleda Gospod na smernost sluškinje svoje!“

Kada čovek biva ispunjen darovima Svetoga Duha on postaje kao svećnjak na kojem se postepeno pale plamenovi jedan po jedan obasjavajući tako i sebe i druge u svom okruženju. Isto tako i kada pada počinje da gubi darove kao plamenove sveće jedan po jedan pomračuju sebe i druge u svom prostoru.

Ako plaćaš svotom čiji iznos premašuje ceh i raspoloživi kusur onoga ko bi ti vratio a kome si se zadužio nastaje praštanje duga od onoga ko nema da ti vrati. Kod Hrista biva i jedno i drugo.

Pakao je kada čovek čeka sam na stanici u nedođiji autobus koji neće nikada doći a njegova  nada je ono oruđe koje pospešuje što veće osećanje bola.

Ljudsko srce je najbolje merilo poznanja istine. To je dar odozgo. Ako ono stoji u miru i radosti onda poznaje istinu i ne stoji u grehu a ako ima strah i žalost onda suprotno. Paradoks nastaje kada se ukrste bol i radost  jer obe mogu biti smernice  istine.

Nikada ne možemo predvideti neočekivane promene ali možemo uvek da budemo spremni na nih.

Bolje brz odgovor nego dugo čekanje.

Odlučnost je najbitnija.

Drvo ne rađa dobre plodove ako procveta preko noći. Sve dolazi na svoje mesto ali ne dok se mesto ne otkrije.

Svi imamo delimično ista iskustva samo na drugi način, drugim okolnostima i drugim ljudima.

Za početak nije toliko bitno da razumeš Liturgiju koliko da prisustvuješ Liturgijama. Oset nedostojnosti je regularan i nema ništa protiv dolaska u Crkvu.

Manje strahova hrani veru.

Ljubav je očekivanje dobrih stvari da nam se doogode sa voljenim bićem, bilo da ona dolaze pre veze ili tokom veze sa Bogom i ljudima.

Naši najveći strahovi postaju realnost onda kada ih mi u strahu od njihove pojave puštamo da postanu java.

Ne prepoznati tuđu ljubav koja je na vreme data, a kasnije za njom kajati se lažno bez svoje promene, to jest samo za nedostajećim ugodnostima svog ega, prava je praznina koju komfor pakla može pružiti.

Kao što to uvek biva da neko u svoju službu pušta preko reda one koji su mu najsrodniji, opet ne nužno po mitu već na osnovu izgrađenog odnosa sa tom osobom, tako i Bog ne dopušta da oni koji su Mu najsrodniji stoje u redu sa ostalima koji drsko ne mare za ime Gospodnje nego brzo uslišava njihove molitve jer su se trudili da sa Bogom ostvare blizak, prijateljski i konačno – sinovski odnos.

Doživljaji su uvek istiniti ali ne uvek i sadržaji u njima.

I ispovedniku treba ispovednik.

Ne treba biti gurman u teologiji – pored proždrljivosti za sozercanjima nije zgoreg pokazati malo umerenosti.

Advertisements