Етика не спасава ако нема еклисиолошко утемељење али ни свачије тело се не показује храмоносцем спољашњим доласком на Сабрање[1] ако личност није изнутра богоносац. Благодат не тражи етику али тражи слободну синергију човека да упери своју ипостас ка Богу. Еклисиологија (есхатолошка перспектива) се не раздваја од социологије (историјска перспектива) јер се љубав Божија односи и на оне који стоје изван Цркве. (Поставља се питање где су границе Цркве[2] ако се Литургија служи за цео свет и ако је Бог свудаприсутан у икономијском смислу одржавања света у постојању?). Према људском телу се не изражава презир[3] јер је кроз Оваплоћење Христово свако тело добило потенцијалност Одуховљења благодаћу. Благодат се наспрам Закона показује као дар просвећења који свакога помазује Духом бесмртности унутар Литургије[4] како би нашао оправдање по Христовој жртви (Евхаристији), док је Закон елиминисао из Сабрања сваког грешећег без компромиса, а својим старозаветним жртвама није могао да установи обожење (јер Бог још не постаде Човек да би човек могао да постане Бог по благодати). Закон је водио до индивидуалне врлине која се завршавала у гордости а благодат до саборног једномислија које се завршавало (и још увек завршава, или боље рећи савршава) у љубави Свете Тројице. Тамо где је сабрање ту је једна воља а тамо где је монада ту је мноштво воља. Благодат је претежнија од Закона колико је више личности претежније над појединцем[5]. Опет, и због тога што је благодат врхунац Цркве као стваралаштво Божије наспрам етике која долази од врлине једног усамљеног човека. Благодат се показује као нови закон који доприноси изграђивању Цркве. То је етика новог века усред старог, а она сама се сукобљава са етиком која није од Царства Небеског.


[1] Чак и благодатна устремљеност не представља индивидуални акт. Нико се не спасава сам унутар Цркве. Мојсије се пење на планину у име народа Божијег. Индивидуалац увек тежи елитном, моралном или интелектуалном очишћењу које нема додира са другима и са благодаћу. Е. Лаут, Извори хришћанског мистичког предања, Београд 2007, 346-350.

[2] „Не постоји ништа што, макар и по природи тога што јесте, битише ван своје свештене природе, утемељене у Литургији као божанственој заједници.“ П. Петровић, „Богослужбена утемељења светоотачких виђења нестворене божанске светлости“, Отачник, 2-3, Београд 2007, 124.

[3] Требало би поклонити пажњу целокупном делу Естетика тела и тајна полности, ђакона Милорада Лазића, у којем он креативно износи на благодатно видело све такозване табу-теме уклањајући богословском оштрицом на аутентичан начин све предрасуде у вези тела и полности. Попов одлично примећује да Адам и пре сагрешења није био без страсти, али да предмет његовог созерцања нису биле оне већ Бог, али да након пада страсти постају епицентрални фокус људског идентитета. Човек почиње да созерцава само своје тело и жеље које далеко од Бога само увећавају незасићење. Појаву првих неморалности у свету, Попов приписује управо тој самозаљубљености у страсти, у страх да једном може угрозити сладосне потребе тела други. Тело није зло само по себи, оно је и даље пријемчиво за обожење Духом Светим, а што нам показује и само Оваплоћење Бога Сина, али због злоупотребе страсти, уместо њених преображајности као кретању ка Богу и у Богу, тело постаје у тој полној схизофренији предмет сваког греха.

[4] Промена начина постојања људске природе унутар литургијских символа дешава се и мимо наших појединачних умних спознаја. Литургијски догађај мења начин постојања природе и код оних чланова Цркве који немају богословског знања о Тајни Христовој. П. Петровић, исто,  70.

[5] „Појединачно спасење није ништа друго до усамљивање.“ Гондикакис, В., Света Литургија откривење нове твари, Нови Сад, 1998, стр 140. У складу са тим, Зењковски сматра да спасење није могуће без других јер такав излован став ствара трансцендентни егоизам. Самокорекција не значи отуђење. Одвајање од Цркве онтолошки је немогуће а мистички неисправно.

Advertisements