Крштење у Христа је крштење истим Светим Духом Који је на Њему почивао. Потапање у Христову смрт је израњање у светлост Његовог тријумфалног Васкрсења. Заједница са Христом, Светим Духом и Оцем подразумева Црквену егзистенцију и благодатно приопштавање и сједињење са Божанским енергијама[1]. Христова двоприродност омогућава Својом благодаћу (јер благодат не припада само Светоме Духу но и другим двема Личностима Божијим) да сваки Црквени човек постоји двоприродно, линеарно се крећући својом историјом до есхатона, или, остварујући есхатон у својој историји. Бунт пале (смртне) природе и даље остаје проблематичан али само док постоји старозаконска релација између благодати и верујућег. Јер када би Закон спасавао, Голготска жртва би се показала сувишном. Тело човека не носи потцењивачки темперамент[2], већ се само показује слабим за дела Закона („Дух је срчан али је тело слабо“[3]). Али се кроз благодат показује запремина Божије благодати чим је тело нашло своје упорише од греха како у етичком тако и у онтолошком контексту. Бог Син је дошао на свет у Телу да би Својом жртвом искупио тело сваког човека под небом од оскрнављења смрћу јер је смртност тела оно које успорава човека за дела Закона. Закон није могао установити обожење Светим Духом, нити осветити човека на основу његових етичких дела. Сједињење са Христовим (Евхаристијским) Телом ослобађа од покоравања телесном закону (Мојсијевом и билошком) чији је крај у смрти. Историјско Христово тело, као и Христово Тело у саборно-еклисиолошком погледу, осуђује грех не на крају светске историје[4], него садашњим прихватањем заједнице са Њим („Узмите, једите, ово је тело моје…“[5]). Христос испуњава не само етички закон савести и Закон Мојсијев већ иде још даље и оспособљава човека за вечни живот. Он се усељава у срце човечије али не путем психо-сентименталних жеља или врлина које долазе од самог човека већ путем енергија Светога Духа које од Оца исходе, а кроз Сина пролазе[6]. Сада Свети Дух производи врлине у човеку које Закон није могао. Не због тога што Закон није ваљао, него због тога што човек од греха није могао да подигне ум ка врлини, или, можда зато што у врлини самој по себи није могао да пронађе Бога. Закон није могао да изазове и нареди љубав у човеку. Зато се јавила изобилна благодат у Христовом Лицу. Требало је да се прво тело пресазда да би се могло на њему ново здање изградити, а човечанство је ту прилику добило кроз Оваплоћење Бога Сина. Од тада, тамо где је некада настајала смрт, почело је да настаје Царство Небеско – у самом човеку.


[1] „Света Тројица су однос, комуникација, заједница три личности. У овој заједници љубави хришћанин у онтолошком смислу учествује пре свега у Евхаристији. Отуда су хришћани свети, што нема превасходно морално значење да су они безгрешни, већ има онтолошко значење да је њихов идентитет одређен учествовањем у новој заједници сабраних у Христу, у заједници оних који се причешћују Христом.“ Б. Шијаковић, „Светост, Аутономност, Одговорност“, Пред лицем другог, Никшић, 2002, 60.

[2] За М. Лазића естетика тела као поље теолошке лепоте представља благодатну енергију која прожима целокупно биће. „Не мали број хришћана и данас верује да је телесност и материјалност опозиција изворној духовности, те често зазорно или располућено доживљавају целину Бога, човека и створеног света. Православље није само систем правила и вежби за спасење душе, него извориште духовне славе и преображаја тела, тј. спасења и преображаја психо-физичког човека.“ Човеково тело је оно које се у пуноћи сједињује са Богом са свих својих пет чула. М. Лазић, „Православна естетика“, Теологија лепоте, Отачник, Београд 2007, 110-112. Слично о томе говори и Романидис, јер у сусрету човека са благодаћу Божијом, Христа не гледа само човекова мисао него и тело човека. Позива се на праведног Јова где се каже да је „тело Јовово угледало Бога“. Ј. Романидис, Светоотачко богословље, Београд 2005, 51. Уосталом, то није никава новина јер сам апостол говори: „Или не знате да је тело ваше храм Духа Светога…прославите Бога телом својим…“ (1Кор 6, 19-20). Самим тим што је Бог постао човек, Он се сјединио не само духовно него и физички са човековим телом, чинећи тако пресаздавање не само духовно него и физички. И. В. Попов, Религиозни идеал св. Атанасија, Отачник, Београд 2009, 25.

[3] Мк 14, 38

[4]  „За разлику од старозаветне свештене историје спасења, ново време се не одређује изнутра ничим што је одређено „телом и крвљу“, нити пак ичим „спољашњим“, већ искључиво благодатном могућношћу која је дата човеку да све оно што је у овоме свету доводи у везу са крајњом и највишом стварношћу Царства Божијег, и да, самим тим, све то освештава и преображава у нову твар“. А. Шмеман, „Старо прође, све ново постаде“, Наш живот у Христу, 482.

[5] Мт 26, 26

[6] „ У поретку домостројног пројављивања Свете Тројице у свету свака енергија исходи од Оца и саопштава се кроз Сина у Духу Светом. Стога се и говори да Отац све чини Сином у Духу Светом.“ В. Лоски, Оглед о мистичком богословљу источне Цркве, Хиландар 2003, 69.

Advertisements