„Огњено (Педесетничко) обновљење света је започело и продужава се: Бог није оставио свет, као ни тај жалосни и страдањима испуњени живот – управо се ту, у сујети и муци емпиријске историје‚ савршава Тајна Божија‛, ту расте и плод доноси благодатно семење Царства. Црква катихетски одређена као заједница људи, сједињених православном вером, Законом, свештенством и Светим Тајнама, јесте стварно јављење невидљиве Цркве и њена стварна икона.“[1] Тако долазимо до закључка: Светотрпезна одговорност постаје нови модел етике коју Закон није могао да реализује. Црква постаје синтеза бесмртности између створеног и нествореног које Христос у Својој Личности обједињава дарујући и нама то двоприродно искуство постојања ако хоћемо. Евхаристија омогућава да се човек телесно сједини са Богом и ослободи од ропства Закона[2] по телу. Етика више није једна од одлика нарави или заповести у низу већ лична заједница у Христу кроз Којег се улази у јединствену благодат и богоодносност Свете Тројице. А љубав постаје нови закон који превазилази прописе и обичаје („Заповест нову дајем вам: да љубите једни друге, као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге…“[3]), и да таква благодатна љубав превазилази, данас исувише учестале, површне оквире разумевања онога што називамо „љубав и етика“.[4]


[1] Г. Флоровски,.„Два Завета“, Црква је живот,  Београд 2005, 535.

[2] Човек не мора никада да убије, украде и да прекрши ниједан закон а да ипак буде безнадежно далеко од Царства Божијег. В. Соловјов, Духовне основе живота, Београд 2008, 118.

[3] Јн 13, 34

[4] Чак и највиша заповест љубави може бити погрешно схваћена. Јер и поред љубави према Богу многи у име те наводне љубави сматрају да имају право да муче ближње који немају веру; а други у име те љубави допуштају бројна насилништва изговором врлине. В. Соловјов, исто, 118.

Advertisements