И онда се наставља попут плеса на врховима прстију у јутру окупаном маглом одбачених недоумица и мирисом неизневереног осмишљавања. Попут ритма трчања у ноћи. Попут музике коју живот свира.

Углачан паркет и бели зидови. Зидови који немају краја… Расту. Сваког трена расту све више… високо… највише.

Дрвена столица и Жена, опијена колико је трезна, седи на њој и помно слуша. Помно се препушта такту. Помно се препушта повратку.

А кад се заврши почетак је увек иза нас. Иза сваког угла вребају нас контуре наше прошлости. Смењивање лепог и заборавног, далеко од свега о чему смо икада размишљали. Препуно осећајности, онога што мислимо да је perfect.

И док покушавамо да не загазимо превише, бранећи се урањамо још дубље у изазов коју стварност доноси. И мислимо о следећем кораку, а то је управо следећи корак.

И док тонемо у несвакидашње мишљање пишући о ономе што нас оставља без речи, посебно наглашеном у фусноти. Док с колебањем упознајемо наш притајени нагон, скривен од срца и од ума, попут јавне тајне о којој још нико није почео да прича. Док се препуштамо тек придошлом јутру уснули заувек у поетичној белини – почиње плес који ћемо, само овај пут, плесати сами, уљубљени у (са)гледање океана пуноће бивствовања обасјаног красотом Лица Божијег.

И Она, седећи на дрвеној столици, сасвим обичној и прилично расклиманој од времена које ових дана пролази прилично убрзано, игра на рубу прошлости и будућности уз тактове скоро откривене плоче, бачене, вероватно случајно, на таван, у прашину игара крајње безазлених, игара које чисте и светле све оно против своје воље урађено.

Пуцкетање плоче као ситна киша о прозоре. Као успомене које се сливају кроз наше срце, и лупају на наша врата тихо, најтише, да нас не би препале док се будимо из притајености.

Тишина која наговештава догађање, можда, умишљено, можда, стварно. Али опет довољно топло да промени Њен унутрашњи додир и да траје довољно дуго да се осети присутна у сопственом животу. Да се (о)сети саделатно у аутентичној стварности Христовог светлоименовања.

И плес почиње… Једини плес који ће вечерас плесати сама са собом и, можда, са њим у себи.

            И пружа му руке док се плоча окреће и тактирање води у иступљење. Док ритам јој осмишљава покрет и тело јој се ломи у правцу ветра. Ветра који подсећа на њега, у пожару за њим и љубави за њега.

Руке подигнуте. Круже изнад главе – с лева на десно, с десна у лево. И онда покушај да се достигне плаветнило, модро и искрено као дечије очи, као загрљај под водом, у дубини, кад се бивање претвара у бајку. Као пољубац за буђење који, оствљајући без даха, чини да се, без страха и наметнутих немира, бациш у недокучиве дубине богојављања којим увекисто Јесмо.

И кад се истегне и прсти кад затрну од висине коју досежу и колена клецну од задовољства, следи спонтан пад на углачан паркет и смерање свецелог бића у правцу врата, у правцу наговештаја онога што сигурно долази.

И онда скок. Као звер која прождире. Скок изнад вретикале. Изван бесконачног. Хистерија која смера нечему. Издисај. Удисај. Без правила, норми понашања које не постоје. Скок…Трчање. Без краја. Тежак дах и светла. Време се мења у секундама. Време. Постоји ли то?!

Очекивање. Ослушкивање. Промене. Мажење. Миловање… У мислима, у сновима за њега… А он… Стиже. Осећа се у трењу… На углачаном паркету као његова кожа. На зидовима који расту све више, као љубав за њега… Ту, док окончава једини плес који мора да плеше сама са собом и, можда, са њим у себи.

Advertisements