„Са нама Бог!“ није ништа друго до Литургија! Сама Црквена јерархија[1] се сада мистично поистовећује са заповестима Божијим а богослужење као испуњење слободе која више не зависи од Закона[2]. Јединство Цркве у Христу уцеловљује све и чува од распињања на деобе и смрт. Стварност Цркве је у пневматологији јер је Свети Дух Тај Који устројава како богослужбени тако и савесни поредак човека – и споља и изнутра. Нема поретка у души и телу (у личности) без саслуживања са поретком свештеничких служби јер је то Божанско установљење. Тако она унутрашња дихотомија апостола Павла[3] налази излазну солуцију у спољашњем присаједињењу Светој Тројици а Сама Тројица се поистовећује са унутрашњим Црквеним начином постојања. Јер као што постоји сабор народа са епископом на челу, тако постоји и Сабор Свете Тројице; и сви (Бог, јерархија и народ) који у њој егзистирају укрштају односе на благодатан начин кроз узајамно служење према свом дару.


[1] „Старозаветна законска јерархија исказивала је истину у нејасним одразима, енигмама и архетиповима да би њени следбеници дошли до божанственијег подражавања садржаног у новозаветној јерархији. Јерархија је божанског порекла и њена делатност јесте ширење учења о Царству Небеском. Она је аналогна благодатним светлостима.“ Укратко, циљ јерархије јесте чување творевине и спасење од индивидуализма у јединственом Телу Христовом, подражавајући собом анђеле и узводећи заједницу ка Богу. П. Петровић, исто, 121-123.

[2] Игњатије Богоносац, „Посланица Тралијанцима“, Дела апостолских ученика, Хиландар 1999, 248.

[3] Рим 7, 7-25

Advertisements