Као што човек пати са својом смртном природом од рефлексије Закона који га не може ослободити од смрти, тако и сва творевина од које је тело човека саздано испашта ту смртност. Јер је не може ослободити створени човек већ само нестворени Бог Својом бесмртном благодаћу. У човеку се преплићу смрт и живот, Закон и благодат. Јаз јесте премошћен залогом Духа за оно што тек долази у есхатону светим историјским стрпљењем, али од човекове слободе зависи да ли ће ићи овим или оним путем а да не западне у идолатријске фикције ума инфицираног смрћу као сурогату живота. Јер није живо све што је живо већ само што је живо по Богу и Његовој благодати. Бог Син је дошао у пропадљивом телу али је имао високо-етичне карактеристике и благодатне одлуке давши кроз Себе образац кретања свакоме ко крене да живи по Његовом Духу. Тако се показује примат благодатне етике над смртном етиком Закона. Самим тим што Бог Отац жели да сви постану саобразни лику Бога Сина по благодати, то не значи само есхатолошки доживљај већ и да ће свако својим (биолошким или принудним) умирањем имати и Његову историјску (Голготску) драму. Док се не догоди свеопште васкрсење истовремено за све.

Као што је некада Закон указивао својом појавом на грех због идеала у себи који човек није могао достићи, тако сада присуство Светога Духа у свакоме исписује нови закон (по благодати) који га чини савршеним по дару. Ту се етички идеал укршта са појмом светости и обожења. Као да у Закону можемо видети дела створености по човеку а у благодати дела нестворености по Богу. Због чињенице да Бог Свети Дух уздише за свет а Бог Син је Првосвештенички Богочовек Који посредује за човечанство пред Богом Оцем, у догмату Тријадологије можемо наћи велику наду и спасење које није засновано по људским заслугама и особинама већ по квалитетима нестворених енергија што озарују свет. То је однос који превазилази законодавство јер се не исцрпљује и не провоцира људским критеријумима. Бог жели да се сви спасу али то није етичко питање већ питање остајања или неостајања у живој заједници (Цркви) са Њим. Опет, да је есхатолошка благодат довољна човек не би у себи имао ни историје, ни зла, ни смрти, али пошто је он и биће историје а васкрсење се још није догодило, благодат се показује изнова као богослужбено потребна – као она која изнова у времену отклања сваки недостатак чишћењем човека.

 

Advertisements