Пневматолошка заједница[1] утврђује у сваком човеку могућност да постане сведок обезгрешивања у свом телу, кроз Христово Тело и Крв, а не кроз лична етичка делања. Благодат је та која оправдава човека, а не дела по Закону, јер ни законска дела нису била без недостатка. Бог нас кроз благодат калеми на Своју природу да бисмо се ослободили не своје природе, него последица њене палости, прожимајући нашу природу Његовом природом. Не мислимо на суштину, већ на енергије Божије. То, опет, не значи да сједињење са Светим Духом, механички или магијски, игром супституције или замене, производи уместо човека врлине без слободне сагласности са човеком или слободне иницијативе од стране самог човека. Неминовно је да дође до раздвајања смисла између етике и онтологије ако се оне посматрају изван синергије. Човек не може да испуни Закон и реализује врлину јер га спутава његова смртна природа[2], али посредством Светога Духа превазилази смртност и улази у област савршеног. Тако, праведност није дело Закона већ живота јер је Свети Дух Тај Који Својом нествореношћу оправдава у сједињењу са створеним. Аскетска перспектива тела као разапињања својих удова не указује на домен патолошко-мазохистичког синдрома, него на преображај удова који бивају освештани сноповима благодати. Сви који остају под Законом остају заробљени тугом смрти и ропства због увида у своја безакоња, а тако одбацују благодат Христовог искупљења. Јер због тога немају приснију заједницу са Богом, већ истичу свој грех као преграду између њих и Бога – а Бог је Својим Човеколиким крстом срушио ту дистанцу. „Улазна врата у хришћански морал јесу слобода благодати, а не притисак од закона и казне.“[3]


[1] „Господ своју власност над Духом Светим богослужбено исказује а не индивидуално. Из тог разлога литургијску власност показује као власност Духа Светог над заједницом јер богослужбено-власно подаје ученицима заједницу у Духу Светоме дунувши у њих и рекавши не појединцу, већ свима: „примите Духа Светога!“ (Јн 20, 22)“. П. Петровић, „Саборни карактер црквеног символизма“, Отачник, свеска 1, Београд 2009, 78. Аналогно томе, Дуганџић сматра да благодат Духа Светога није повластица појединца већ животни принцип целе Цркве. Зато и благодат коју појединац има у већој мери него други, нису дати само за њега него на изградњу целе Цркве. Сама Литургија не би смела да постане прилика за доказивање нечије надмоћи у поседовању дарова Духа. I. Dugandzic,  Biblijska teologija Novoga Zavjeta,, Zagreb 2004, 118-119.

[2] Владика Игнатије умесно тврди да испуњавање моралних или Божијих закона не чини конкретна бића вечним. И. Мидић, „Црква као нови начин постојања човека и творевине (изнад морала и институције)“, Луча XXI-XXII (2004-2005), Никшић 2006, 548.

[3] Ј. Брија, Речник православне теологије, 183.

Advertisements