Икона представља одређену личност или догађај а која кроз себе пројављује величанствену љубав према Богу. Одређена личност која се изображава на икони  јесте светитељ али не такав који ће да указује искључиво на самосветост, односно, на сопствену егзистенцију изван Христа. Икона, такође, не одражава само историјску перспективу нечега што се догодило, него и нечега што ће се тек догодити. Примера ради, свети Никола на основу своје историје није никада онако изгледао каквим га видимо у јарким бојама раскошне одежде на икони, већ таква икона открива како ће свети Никола тек изгледати по свеопштем Васкрсењу када Бог прослави Своје свете људе још узвишенијом (нестворено-непролазном) Лепотом. Таква лепота није пуки естетизам који алудира на побуђивање патетичног сентимента већ домен благодати Светога Духа Који ствара новоонтолошко саздање у човеку. Икона, сама по себи, без личног односа са иконизованом личношћу и изван Литургијске димензије нема богодоличан и богоадекватан ефекат богопројавности.

Као што је већ познато, иконопоштовање не значи идолоклањање дрвету, бојама, стаклу, итд. већ насликаној личности која ако не указује директно на Христа онда указује индиректно на Његов однос са одређеним светитељем. Ако се не обрати пажња на такву повезаност Христа и светитеља, доводимо себе у опасност да направимо одређени култ од светитеља или свог личног односа са светитељем а контрадикторно далеко од Христа и Цркве. На тај начин бисмо идентитет Цркве и Бога Тројице пребацили на поље паганског идолопоклонства између светитеља и себе.

Постоји и једна друга икона а то је када кажемо за човека да је икона Божија јер је створен по лику и подобију Божијем. Литургију, такође, називамо иконом Будућег Века. За епископа исто кажемо да је икона Христова на Литургији јер собом он, према дару своје службе, оприсутњује Христа. Он није заменик Христов већ мистично огледало Бога Христа без кога не постоји Црква као Тело Христово јер он кроз себе сабира сав народ, баш као што су сви једно тело у Христу, па ни епископ не може без народа. Треба још напоменути да на иконама нема насликане сенке а што има јасни символизам у савладавању пропадљивости, у тријумфалности Васкрсења над смрћу. Сав поглед светитеља није упрт у гледаоца већ у Христа, док сво његово држање представља есхатолошки трептај онога ко стоји пред Богом заљубљен у благодат која извире са Тријадолошког Небеског Престола од Лица Господњег.

Advertisements