Сваки човек је створен. Има почетак и крај. Доласком на свет затиче ствари и људе који су постојали пре њега. Затиче и Бога. Бог је постојао пре него што су настали свемир и свет јер је одувек постојао. Нема те математике која може да примени време и простор на Божије Биће. Бог је вечан и нико га није створио. Човек није вечан и други га је узроковао. Сва створена природа и људски свет не могу црпети вечно постојање из своје природе. Зато и постоји смрт. Свет је створен из ништавила (не-бића), те изван заједнице са Богом тежи повратку у то стање. Први човек Адам је требао да свештенички као литург принесе свет и себе Богу али уместо тога је принео свет и себе – самом себи. То је резултирало смртношћу човека и света. Праадамовско одбијање Бога је још увек актуелно у свим оним протагонистима историје који одбацују своје свештеничко порекло и литургијску одговорност.

Бог је постао Човек да би испунио задатак који Адам није хтео. Христос  у Својој Жртви на крсту приноси цео свет Богу Оцу да га Бог Отац освешта и учини светим (а тиме и бесмртним). Створена природа кроз Христа добија спасење од смрти. У питању је онтолошки а не јуридички проблем. Тако нам се открива димензија Литургије. Епископ, свештеници и народ улазе у заједницу додира са Богом, приносе Му себе и свет, и добијају потврду вечног живота кроз сопствено освећење. Светост се показује оним „везивним ткивом“ које овековечује однос Бога и света. Причешће које освећује људску природу истовремено је подиже на пиједестал (раван) Персоналне Вечности.

Изван Бога, створена природа има привидно (пролазно) постојање. Неко може бити добар човек, уметник, научник, новинар, да има друге врлине, итд. али без Бога не може да учини себе аутоматски светим (а самим тим ни бесмртним). Потребан је однос са Богом који пројављује и установљује Црква као Богом сатворена заједница која сада и овде јесте само Царство Божије. И тај акт припадања Цркви не треба да буде устројен страхом од смрти или пакла, већ да буде мотивисан слободом и љубављу према Богу и Божијој Љубави. Бог не жели да нам ускрати слободу већ да је испуни. Наша слобода је празна без онтолошког садржаја Духа. И то испуњење иде до нашег обожења (светости) и још даље – до Божије жеље да нас учини вечним налик Њему.

Advertisements