Свако има свог демона или лични немир. Кроз некога од ове двојице човек тражи себи креативност у доброделатном или злоделатном контексту. Чак и када се не би хтео борити, демон би ти био послат да би се научио или наставио борити. То је чудно код правих демона: они знају шта је лево а шта десно а опет ништа не предузимају да то коригују – нешто слично као код људи али махом људи немају готово никакво познање осим уображеног незнања. Чак препознају и Сина али не показују покајање. Уместо да траже исцељење они би радије у свиње. Постоје нека светоотачка сведочанства о «негативцима» која говоре о томе да су они генијални само у домену пакости, иако имају знање да њихово стање није добро и знање шта је боље. Никада се не зна каква ће есхатолошка или постесхатолошка перцепција бити ако свако има власт над својом личношћу да се увек покаје. Неко је рекао да је Христос понудио Своју жртву и за «негативце» али да они не желе да се промене. Када би хтели онда би сваки поново засијао као анђео и то можда са још већом благодаћу и славом него раније (у предземљском постојању када прво беше створен небески свет). Без покајања свакога мучи његова душа или демон његовог (њему сличног) расположења. Ако пак изблиза погледамо Исусов опис будућег  Суда у Јеванђељу, видећемо да тамо код једне стране која је била издвојена од друге постоји и даље роптање без покајања чак и док гледају пред собом Бога лицем ка лицу без стида и страхопоштовања. Ето како ће неки дочекати свој есхатон! Унапред нам је откривено а понашамо се као да није уопште.

Advertisements