Уђемо ли у проблематику Христовог Вазнесења видећемо да то чудо није ништа мање спектакуларније ни мање од Васкрсења, уосталом као и сва чуда која су «тврда беседа» за рационалисте јер им је то «камен спотицања» за веровање. Суштина је да је то била пројава новог тела које по својој слободној вољи бива антигравитационо расположено и приземљено када оно хоће и колико хоће – баш као и код ходања по води. Будући да нас православна догматика учи да је улога првог Адама била првосвештеничког контекста у којој је он требао принети Богу целу природу на сједињење кроз своју личност, шта би било ако би хипотетички поставили тај «гравитациони проблем» уздизања васцелог света тј. природе? Тако можемо донекле наслутити и то анђелско неприпадање тлу већ независност које се изражава кроз неку врсту лебдења. Шта ако не поимамо запремину да сав свет припада пољу пада тиме што је «прикован» за земљу услед смрти, јер не може да превазиђе своје границе док Дух Свети не наиђе? Дух Свети је Тај Који ослобађа свет од смрти и «узноси» га тајанствено а да се не зна «да ли је то у телу или ван тела», и да то праапостолоско искуство није ништа мање мистичније ни даље од саме Литургије.

Advertisements