Уздржаност слаби резолуцију за грех. Човек греши у ономе у чему жели да греши. Не може да заволи грех док претходно грех не заузме место у срцу. Када се навикаваш на грех онда почињеш у свему да га созерцаваш. Шта желиш – то и видиш, и у свему га проналазиш јер те све на тај грех подсећа и мами. То се другачије назива усавршавање у злу. Познање добра и зла се тако одиграва: усавршавајући се у злу имаш све истанчанију мудрост за познање зла у себи и другима, а усавршавајући се у добру имаш све тананију мудрост за познање добра у себи и другима. Све и свако према својој мери.

Грех нема смелост да дела врлину. Праадамовски страх остаје у свакоме ко греши јер се од стида (ако га барем има) склања од Лица Божијег и помишљу, и молитвом, и снагом, и срцем, и Литургијом. Што даље од свега што на Бога подсећа јер се у присуству Божијем покреће савест која окреће човека против себе. Дакле, не суди Бог – наше срце нама суди јер прво против нас сведочи. Ми од тада не можемо да приступимо Богу јер смо сами закључали врата Раја. А Бог и даље иза њих стоји и чека са непроменљивим загрљајем.

Advertisements