Вера јесте неопходан фактор у приступању служавшем синовству Богу Оцу, али није пресудна. Погледајмо изблиза апостола Петра још пре него то је постао апостол и био учеником. Није ли он тај који је редовно губио веру пред Богом? На пример, када је и он требао ходати по води; када се противио  Исусовој замисли те га овај назвао сотоном; када га се трипут одрекао; итд. Међутим, и након свега, кроз покајање, видимо упорност да исти тај Петар реализује и настави свој однос са Богом. Свако од нас има тог Петра у себи на којем се подиже исповедање у Цркву Благодати, и то показује да је однос тај који устројава контакт са Богом а не само вера која у нама, због наше непостојаности, зна да варира горе-доле. Такође, без обзира на број сагрешења, а што не значи благослов истих, Бог је Тај који воли отвореност, зато није исти грех код оних који се затварају у себе и код оних који то не крију. Тајна исповести најбољу паралелу може наћи у социјалном окружењу најмилијих где нечија отвореност макар и у палом стању (а човек је пало биће!) ослобађа другог и омогућава бољи и искренији однос са њим.

Advertisements