Archive for децембар, 2011


Став

Поводљивост често крије скуте

у којима се гурамо за своју славу

а чији стид на крају не видимо,

то је зато што смо људи и даље не знамо

као да један може носити сваког

а оно што чини крв да у вени тече

за Име Његово нико не зна и не хаје.

 

Advertisements

Окидач

Сагледавам дубине свих нас

и болна су осећања којима дишемо

али опет не можемо даље од себе

свега онога што болом радује

сузама ослобођени за нови поклич

за напоре узвишених стремљења

у којима само Један Прави Живи

у Којем Љубав није остарила ни за трен,

ах, будимо неумољиви у свом остајању

умом саосећајући ако немамо дела

јер утеха ће доћи након свих смрти

којима се рађамо сваки дан

окинувши се и сада, ове ноћи…

На стенама од мора, стојимо

и слушамо симфонију васколиког немира

трезни и уплашени својатањем,

нисмо сами на овом свету

нити само ми градимо поредак

још неки Сусед дели поглед обратан

да од сигурности нешто више постоји

у коју смо закопали своје страхове.

Љубав

Заборавили смо како то љубав цвета

где је тај полен што носи ветар

откуда толике буне и свађе међу нама

као да је таштина главна дама

коју сваки лицемер са хвалом осваја

а ми се не помичемо даље од квара

дражећи Мајстора који поправља

све нам је злато што злато није

па се збунимо пред падом мудрости

коју змија у загонетки жбуна крије.

 

А можда сам само уморан

за толика гладовања која други нуде

трава сува што потпали нуди се,

имам у себи толико лета, а опет

не осећам да сам пронашао рођење,

и када би све било само привида сан

и Бог не би имао обећано Своје Лице

опет бих кренуо за човеком који

такав нудио ми се пре рођења мог

када ме не беше, када се нисам ни назирао

ближи од оних који су сада и тек долазе

када је Он без разлога постојао за мене.

Ако ми је лоше и тешко

ако ме демон мучи и ломи

или тело испашта грех свој

болешћу суровом и пребијеном

не смућуј се, пролази жалац

према теби не мењајући се

оћути молитвом откинутом тада

да се осмислим горњим ветром

па преварим себе одлуком тебе

и онда обасјам нас новим Ехом.

Ново рухо

Трзаји, звукови

у ломовима новост

избија, тражи ново рухо

окренуто дубинама

пред сједињењем нема шума

све се утишава

претвара у нему експлозију

разумом поражен

о страходолазећем

из огледала вода збори

поје нову песму многобројним

освежава духост сваког молећи:

устај, ти што не осећаш

промене богобића

сад и овде.

Након свих угриза

остављених

кроз које је прошло

спаковано у одело месо

чучнуо сам, сагао се

наслоњен потрагом

да бих чуо из тишине

проговарање Бога

из Себе у мени.

Утихните све моје сенке

чула, притајте се у радостима немости

хтео бих мало мира само

забит између два сакривена неба

да мало одахнем од свега што јесам,

смејте се обронци, имам вас

наслоните се на моја плећа да вас грлим

опростите по неки лоши дим

порука је то индијанца што снева

хтео бих да ћутим, хтео бих да плачем

спокојан поретком реке која тече.

Сетио сам се коначно

да мој бљесак не постоји

ударац је то од крила у трену

што се као шибица запали

а онда као сенка пирује само

док светлости за дует има

на зиду, са зидом, док не схвати

да никог другог нема.