Суптилност која се увија са тек наговештеном осећајношћу, да би се затим раздвојиле и кренуле на засебне стране које се с времена на време споје и затрепере између наше површности и центра за перцепцију. Да би се затим раздвојиле и кренуле – поигравајући се својим звучним могућностима, не спајајући се ни на трен и не реметећи своју истанчаност.

Усклађеност покрета преноси се кроз усклађеност издисаја и удисаја; тоналитет који ми враћа на трен заборављену женственост и боје које извиру ни од куда, дозване од нас самих, смешане у нама – у покрету, у таласу – стапајући се у море. И нешто што стоји кружећи око тебе. Мирис који осећаш. Питање које је одговор. Ситуација коју пропушташ да прође, џентлменски и свесно. Убеђивање које не користи ничему. Враћање…

Враћа те. У слушност. У негатив – изглачано и сјајно. Враћа те. Негде на крај шуме – где речима, напокон, кроз свесност властите оригиналности умемо да (ис)кажемо тајинственост Тајне. Где нам сати враћају нашу безвременост. Негде на почетак наших живота – када ти је мој поглед говорио о мојом тренутности. Кад није било разлога да се посумња, јер смо удубљени у стварност богооткривења потврђивали аутентичност сопства. Негде на крају шуме, док ми се очи претварају у звезде – док ми цури поглед и купа читав свет – пишем збрда-здола – пишем док чучим овде на крају шуме о својој изненадној уљубљености.

Време се меша у глави – што јесте а није. Што спава а пробуђено је. Тактови се преклапају и ломе. Парчићи звука – усисавам сваку нијансу. Искуственост која кроз Догађај чини да Јесмо. Треба (спо)знати, треба (раз)умети. Препустити се виртуалности. Прескочити оно о чему данас размишљамо. У вертикали, у хоризонтали, кроз символе, васпостављамо живот…

Advertisements