Какво значење  има љубав данас? Да ли се она своди  само на неку  полну сентименталност која брзо дође и прође? Да ли она зависи од нас или од другог? Ово су само нека питања која отварају многа друга. Данас се љубављу назива толико тога, да је она на неки начин изгубила своје место и смисао. Уместо самог егзистенцијалног осећаја постала је обична реч. Неки људи воле природу, други воле животиње, трећи пријатеље, четврти родитеље или своје дете, а пети воле да имају биће поред себе у заљубљеном смислу. Дакле, можемо рећи да једна  је љубав али да има више лица. Међутим, свака од ових љубави остаје љубав док не постане нешто  сасвим друго – усамљеност и празнина. Тога се млади највише плаше а  то је један од разлога зашто и  траже вољено биће јер не желе да остану сами и пустог срца. Љубав, значи, има друштвени карактер и подразумева  заједницу (персонални однос) са другим бићем. Љубав  се може изразити на више начина: погледом, ћутке, покретом, гестом, врлином, итд. али се највише изражава речима. Зато је у историји било тако пуно песника  и зато је тема љубави данас тако популарна међу младима баш у  музици. Онај ко у себи има љубав  воли да комуницира са другима путем  речи, и да му се други исто тако љубазно  обраћају. Они који нису баш наклони  према љубави, а можда само крију  своја осећања да им се други не би наругали, или да не би доживели неку слабост, углавном избегавају друштво где љубав влада уводећи деобе. То раде како млађи тако и старији, и године са тим немају везе јер  љубав не гледа на године оних који љубав љубе. Права љубав тражи  некога на коме ће да испољи своје лице и прошири своје биће а неискрена  љубав се затвара у себе и тражи  другог само до оне границе до које може да за себе нађе себичну корист. Зато данас, као и одувек, има таквих личности који се не жале на љубав али осећају бол када због љубави подносе  разне непријатности од других. Заборавља  се да љубав не значи да свако  може да ради са нама шта хоће, и да у љубави нико није ни за кога играчка. Љубав између мушкарца и жене  је једна од најлепших љубави на свету. Али, свака љубав се покаже болном када се превиди да је свако  у тој вези одговоран и да веза не може да успе ако обоје пате од себичности. Да би љубав постала  вечна, она то не може без одговорности.  Данас то постаје  помало нестварно јер се истиче неодговорност као култура живота и себичност  као мерило врлине. Да би љубав била реална не мора се пуно маштати о  некој нежности – довољно је само мало бити пожртвован. Тако у том осећају ужива и онај ко даје и онај ко прима јер је врлина већ награда сама по себи. Ако једна страна није склона да буде љубавно биће, дарована љубав другог је може одобровољити. Наравно, то не значи да љубав треба да буде неразумна и да повлађује сваком недостатку јер је то моменат када љубав престаје. Зато није никакво изненађење да где има највише љубави има и највише сукоба. Али, то није ништа страшно јер се без мало туге не би ни знала величина радости. На крају, љубав не може и не сме бити „мртво море“. Један заљубљеник је лепо рекао да свађе јесу тужне али да због помирљивих ситуација треба тако нешто претрпети јер се онда љубав увећава са каматом. Често се дешава да неко ко тражи себи вољено биће остане сам или сама јер замишља идеалну личност која никако не долази. Што пре то схватимо, мање ћемо „пропуштати возове“ (прилику) и лакше ћемо прихватати друге баш такви какви јесу – не тражећи сваку „длаку у јајету“, и да осим тога што је свако посебан као личност, опет није посебан јер је посебна љубав онога ко га воли таквог какав јесте. Наравно, иако је сама љубав већ дар по себи, она сама се не задовољава тиме него жели поред свог загрљаја да дарује и још нешто: цвеће, чоколаду, песму, поштовање у друштву, романтично вече, итд. Међутим, сама љубав је таква да када некога обасја, таквоме више и нису потребни поклони, него он или она почињу само да траже тај интимни додир двају срца. То је она чувена чежња која распламсава многе када се нађу у самоћи а претходно су упознали неког. Зачудо, и у одсуству вољеног бића, он или она одсутног виде као присутног. То значи да се љубав не може ограничити временом, простором, или неким другим условима. Тада љубав постаје све у свему где год заљубљени да погледа. Јер у шта год и где год да погледа све добија лице оног бића које он или она тако пуно воле. Зато и онај ко воли, или бива вољен, жели да постане још бољи како за вољено биће тако и за своје друштво. А кад Бог као СвеЉубав прожме Својом благодаћу и постави Отисак Свог Ипостасног Даха у човека, онда љубав постаје надполна димензија која усисавајући друге у своју доброту еманира Самог Бога другима својим лицем ка другим лицима. И тада више нема оптужби: ко је волео више а ко је волео мање…

Advertisements