Љубомора  углавном носи негативан контекст у  сваком народу. Често долази до поистовећења између љубоморе и зависти, а што  научници сматрају погрешним ставом. Љубомора се креће тамо где се креће  велика љубав. Међутим, самим тим  уместо љубави појављује се посесивност, лажно право на нечију личност у сваком смислу речи као да други нема своју слободну вољу. Могли бисмо рећи да здраво осећање љубоморе произилази из односа двају бића која не желе да им неко трећи угрози тај однос. Такав антропоморфизам затичемо и у старозаветној историји када се Божији гнев поистовећивао са љубомором у контексту људског не-одговора на Његову љубав. Са завишћу није тако. Завист не прашта ништа јер увек себе види на месту другог али себе као неоствареног другог. Други је крив што напредује у нечему што прва страна не може да оствари. Реално, сасвим имагинарна основа за нечију кривицу. У српском народу постоји још увек савремена пословица: „Не прашта нечији успех!“. Но, проблем љубоморе или зависти не мора да се доводи у везу само са успехом. Ту су и други фактори: лична слабост, сумња у верност љубави, малодушност, слаба воља, цинизам, самооправдање, итд. Можда је у питању само одсуство љубави према себи или другом иако се сама љубомора лажно представља као чувар љубави. Веома је тешко „подвући линију“ где престаје љубав а где почиње љубомора. Сигурно је да је свако у мањој или већој мери био или јесте још увек љубоморан. Највеће трагедије али и највеће љубави настају парадоксално баш кроз ову раскрсницу. Од човека после само зависи који ће правац да заузме – позитиван или негативан. Љубоморан младић или девојка се плаше да могу некога да изгубе па чине све што треба и што не треба да не изгубе вољено биће. Некада то добије страшне а некада најромантичније размере. Некада је тај страх основан а некада није. Завист, пак, гради своје постојање кроз мржњу према другом. Други му представља „камен спотицања“ за сопствени напредак. Чак и у другом може видети оно што њега самог мучи – егоизам. Други нема никакве друге кривице осим што постоји такав какав јесте поред њега. То је болно посматрање ствари. Надасве, непотребно гледиште! Неко директно пројектује своју завист кроз одређено злодело, а други неко у најбољем случају кроз игнорисање другог. Дакле, неко отворено показује своју слабост а други је крије. Први напада онога коме завиди а други се повлачи у себе далеко од онога коме завиди. Али и љубомора и завист не постоје саме по себи, него кроз одређени објекат својих жеља, страсти, у односу на неког другог, или у односу на неку позицију другог. Чије око није зло и уме да прашта, његова или њена љубав се неће саплести на одмеравање другог. Ако је неко на нас љубоморан или завидан, то може бити само зато што ми немамо скромност или што сами пласирамо себе тако као да поседујемо неку већу вредност од осталих. Постоји свет без љубоморе и зависти онолико колико ми чинимо тај свет бољим својим делима.

Advertisements