• Не мораш  да скратиш језик – само га редефиниши благодатном оштрицом.
  • Да нам  се не догађају лоше ствари, ко зна да ли бисмо и дошли до богоподобне  дестинације.
  • Нема толико зла колико ми желимо да оно буде присутно.
  • Не мења се само оно што ти не желиш да се мења.
  • Живот је дар  који се умножава онолико колико ми у њега улажемо Бога.
  • Смрт је све оно што подразумева губитак  Царства Небеског – заједнице са Богом и људима у онтолошкој мудрости.
  • Докле год  постоји идеал пред нама – за нас још није касно.
  • Осмех и  бес нису увек једносмерни – осмех  може бити како показатељ љубави тако и лицемерја а бес како показатељ  гордости тако и ревности за врлину. Подвојене личности уместо да увиђају  својим двосмерним умом овакве ствари, они продубљују своју схизофренију једностраним посматрањем ствари. Грех и врлина, дакле, пред светом могу да имају једно лице, али пред Богом  два, јер што је врлина за свет –  можда није за Бога, и што је грех за свет – можда није за Бога.
  • Ко укључи свој живот у Бога, пали светло у  себи; ко се не укључи – остаје у  тами.
  • Све што  пружа угодност овога света никада не задовољава човека до краја јер  свака празнина која на крају остане само показује недостатак Бога у свом бићу. Зато и када се човек наједе, или задовољи неку другу потребу  или страст, остаје незадовољство.
  • Бог се не оглашава на очигледан начин како се нека личност намеће својом појавом кроз медије и билборде. Њега не треба  тражити споља већ изнутра  – у свом бићу где и настаје  благодат Царства Небеског.
  • Ако те жалости  свака неповољна околност, колико мање можеш бити спреман за Царство  Небеско?
  • Бирај циљеве али не превиђај опрез јер све  што теби може бити добро за другог може бити зло. Тако ти постајеш неком  мета.
  • Одрицањем самовоље себи самом, на најбржем си путу до сједињења са мудрошћу Божијом. Прво иде сједињење са мудрошћу а онда сједињење са Богом у евхаристијком  погледу. Када се покрет заврши онда се он враћа назад на мудрост живљења. За таквог више нема „пре“ и „после“ Цркве него је Црквени Бог све у свему, увек и свуда.
  • Без рада на свом спасењу у светлости Литургијског Бога, човечији рад на свом биолошком  овековечењу кроз сигурност у материјалним добрима се показује као фијаско. Можда човек то не види, али он и није онај који гледа већ Бог. Тврда је беседа али тако јесте – све што видимо и знамо се понајмање може назвати животом, а камоли вечним животом. Надасве, понајмање је реално наспрам Божије реалности. Егоиста не може да замисли да постоји већа или друга реалност осима њега самог и онога што он држи за реалност.

Advertisements