О, како је горко када се поништаваш

У свим безакоњима ниским

Ванредно је и без лепоте лика

Све удара, отима и посустаје

Немајући смисла ни облика

И тако је мучно пред собом стајати

Без врлина иза леђа

Као смрдљив човек без одела

А мени је мука од безнађа

Да даље од свог егоизма не видим

И да се занимам само мислима самог себе

Као да је то све што знам и умем

Хоћу нешто више, даље од овог тела

Па се смутим што своју немоћ не признајем

Те ропћем што не разумем

А онда се појавиш ти

И све моје дрскости на клин љубави окачиш

Без преговора са ђавоиманим и измишљеним

Бројећи само оно што вреди

Да би подигла у мени оног којег желиш

Управивши дугине санке ка Његовом височанству.

 

 

Advertisements