Данас се антропоморфизам уселио готово у све поре религиозне свести. Док је за друге религије још и својствен, непојмљиво је његово присуство унутар богочовечанских димензија православне Цркве. Углавном се такав стадијум тумачи као психологизам који човек пројектује на Бога док објективна (благодатна) стварност не одговара самом бићу Бога (зато ће еп. Атанасије Јевтић лепо запазити да чак ни појам онтологије не можемо у потпуности применити на Бога јер је Он Својом апофатичношћу и изнад тога).

Апостол нам у својим посланицама говори да је тајна Будућег века уствари и даље – тајна. „Што око не виде, … у срце човечије не сиђе…“ само показује да је пуноћа есхатолошке реалности изнад категорија, дефиниција и поимања овога века, и да сам човек не може да (бар не у пуноћи) наслути каквоћу визије  коју апостол излаже. Проблем који се намеће јесте приступ човека тој увекистој есхатолошкој новини, јер човек не само да уноси своје идеје, страсти, националност, брак, итд. у ту вечну ТроИпостасну Стварност, него и очекује да ће такве овостране пројекције затећи у оностраном. А то баш и не одговара концепту апостолског:  „Што око не виде, … у срце човечије не сиђе…“. Тако долазимо до обоготворења одређених ствари, норми, догађаја и људи, или националног антропоморфизма, идеолошког, страсног, итд, а све  у димензијама простор-времена. Опет, дакле, човек уноси у биће Божије оно што Богу као бићу објективно не припада.

Узмимо за пример национализам. Син Божији није имао национални идентитет пре него што је свет створен већ је заснивао (као што још увек заснива Својим Јесам) Своје Биће у персоналној комуникацији са Оцем и Светим Духом. Чак и када улази у историју Свог Очовечења, не долази да прими национални идентитет већ да успостави тријадолошки, и не да узнесе национални идентитет већ било ког човека, самог човека, без обзира на пол, психологију, нацију, итд. (о чему лепо пише и св. Максим Исповедник говорећи о превладавању свих различитости унутар Литургијске перспективе).

Рећи да Христос уноси у Своје есхатолошко биће национални идентитет једнако је кривотворно као рећи да се у средишњем делу Тројичног Бића налази крст (Зизјулас). Данас идеју национализма покушавају да оправдају Христовом националношћу али тајећи НАДнационални карактер есхатона, или још горе, уводећи национални антропоморфизам у Божије Биће.

На примеру Педесетнице, првог рођендана Цркве, видимо  чудесну наднационалну перспективу тајне Цркве – сви говоре својим језицима али разумеју језик странца поред себе јер им на неки начин Дух Свети „преводи“ као посредник.  Зато не можемо ни рећи којим су националним језиком људи говорили у тај дан јер је дошло до преображаја а што је опет само икона (сенка) онога што ће тек доћи по свеопштем васкрсењу.

Слично је и са светом тајном брака, лако можемо доћи и до брачног антропоморфизма унутар Царства. Мало људи разликује да се у њој парови венчавају првенствено за Христа а не једно за друго. У есхатону према речима Христовим, нема више мушког ни женског него су као (бесполни) анђели, а што Христос лепо одговара ономе ко га изазива питањем чија ће жена бити васкрсењу ако ју је више мужева имало за живота. Ако идемо том логиком да ју је сваки волео као што данас један мушкарац воли једну жену схватићемо проблематику, јер идентитет у есхатону неће одредити брачност, полност, родитељство, итд. већ Бог Који ће постати све у свему.

Идеја полности, брака, родитељства, итд., иде тако далеко да су неки поставили питање како ћемо Богородицу Марију знати као мајку Исуса Христа ако оспоримо (а није реч о оспоравању већ преображењу)  материнско познање родитеља у есхатону, али такво питање је неесхатолошко јер се заснива на полности, родитељству, итд. као реалностима овога века. Довољно је видети мишљење св. Сименона Новог Богослова па схватити да смо у есхатону сви мајке Исуса Христа.  О том Богоауторитету сведочи Сам Христос који кад му говоре ученици да му је дошла мајка са браћом, Он показује да Његов идентитет не извире из ње него из односа са Оцем чинећи Његово дело и да су други сабрани око Њега браћа и мајка Његова.

Није реч о дуализму и трењу између овог и оног света (на релацији историја – есхатон), већ да у стварности пуноће Другог и славног доласка Христовог, ништа од тога неће бити приоритетно (измениће се) пред славом која ће се јавити и све наведене разлике усагласити у Своје Тријадолошко јединство нестворено-љубећих енергија.

Национализам, брак, полност, психолошке разлике, итд. имају потврдну афирмацију у овом свету (мада се због смртности природе показује и нефункционалност истих у сукобима и деобама), али у есхатону таквих подела и категоризација неће бити јер ће све и сви бити преображени Лепотом Божијом усличњавајући се Његовој Нествореној Красоти. У супротном, упадамо у антропоморфизам (било које врсте) и замењујемо узвишене харизме Духа Светога за ниже дарове који нису од Оца Светлости. Јер уместо да будемо преображени Богом, ми желимо да Бога и друге преобразимо собом, слично агенту Смиту из филма „Матрикс“ који својим надменим ударцима жели да преобрази друге у себе, свој егоцентричан дупликат, поништавајући личносну егзистенцију (тиме и слободу) оних који  би да остваре своје постојање на други начин. А то је већ за некога ко живи такав антропоморфизам увелико смрт и пакао…

 

 

 

 

 

 

Advertisements