Немам за шта бити вољен
Ја, човек од неколико пера
Ветар од сребра у себи на друму
Окренут споља у месту
Испуцали облик од свемирске глине.

Све дубине су ми плитке
Када им дочекано време прође
Оно за шта се отимају други
Пред чијим благословом спушта главу
Мени је као нарицање у башти.

Све што нема скупљање у Њему
Осмех је под лењиром крив
Где је Христос далеко
Сумња је ближа од двогледа
Све је оптужено, као дим.

А само сам крив што одјек немам
Онај који понире у све вртлоге
Дубоко и као дете без гриже
Крив сам што много мислим
Зашто не волим више када сам већ жив.

 

 

Advertisements