(radnja govori o jednom čoveku unutar njega samog)

 

Osuđeni:

Krvotokom ovim, brzakom, jure zmije

Komplet žileta provlači se kroz zastore

Puca svaki deo gde misao prođe

I nigde srca da srce prelije.

 

Branilac:

Vulkan čuva utrobu za kasnije

Samo da pas sa lanca ne zalaje

I otkrije došljaka na ravnici

Lopova koji od sebe krade.

 

Tužilac:

U zveri su od straha oči otvorene

Tako i ova senka od nevidljivog

Otvara sebe samo po ropstvu

A ne jer  ljubav ga na to podstiče.

 

Sudija:

Zato, bacite ga lavovima

Na vešala sa njim, na streljanje,

Jer on nije ono za šta se izdaje

Izdajnik sebe samog što za laž ne haje.

 

Porota:

Čemu „zbogom“, čemu „nikad više“

Kada čovek nije ni sve ono što on nije

Milost mu udelite, pomiluj ga časni sude,

Jer u stolicama vašim nema razlike.

 

 

Advertisements