О, недоречености сваког мог бића

докле ћу вас трпети у себи

докле ћете ми жвале у уста стављати

да чиним све што не волим

трпећи расцеп свега што нисам

или не желим бити,

хоћу ли једном изаћи из ове смрти

да више не видим и не чујем

збуњене химне над мојим вратом

јер, и благодат имам па не престаје

ова луда вртешка од отрова и меда

да се у мени надима и да бледи,

О, страшно је живети тако

сваким треном једне вечности

и грех би био када бих рекао

да се само то мени дешава и

да једино ја патим, када ено тамо

свима је то препозната страна

коју нико у себи поносно не жели

али није смрт последња књига

која се кроз нас исписује

када Бог на небу већ другу чита

замисливши за нас нешто сасвим друго.

Advertisements