Много је оптимиста али за песимизам. Такви стварају псеудо-философске системе (по)знања од своје утопије, па у своја убеђења гурају и друге. Чак и тамо где постоје добри изгледи за прогрес, квази-реалисти у име неке назови моралне девијације поткрадају добру вољу и одсецају таквим анђелима крила.

Од псеудо-етичких песимиста нема досаднијих људи! У свему виде црно чак и онда када је бело. А своја мерила држе за вечно-безгрешне истине. Кодекси им стоје изнад љубави према другом. И не умеју да се одрекну својих крутих начела ради другог јер толико пуно воле себе да морају да изнегирају другог у потпуности.
Тамо где нема демона – виде демоне; тамо где нема недостатка – виде грех; тамо где нема завере – истичу параноју…

Стално се жале да им је тешко или ропћу на неку имагинарну неправду.

Некада ми је тешко да поверујем да неко ко је примио благодат Божију има мању веру и наду од неког безазленог атеисте; или, када неки атеиста пред изобиљем благодати Божије која га чека у Цркви, показује малодушност и огорченост…

Advertisements