Није свака  храброст ни за похвалу а камоли за медаљу. Људи често бркају појмове. Није ни свако без храбрости ако  се не доказује или не реагује у нечему – можда је такав човек само промишљен, можда само јасно сагледава где би одвеле одређене ситуације. Лако је храбром жртвовати себе али мора да се запита да којим случајем његова жртва можда неће испровоцирати још више жртава. Млади се данас доказују у свачему: у брзој вожњи, у тучама, у понижавању других, у примитивној мудрости, у несланим шалама, у сексуалности, итд. Али, када се све подвуче, види се да таква храброст нема никакав коефицијент вредности.

Такође, смелост и храброст добијају дозу поистовећења али без улажења у смисао самих појмова. Неко може бити смео али да та смелост подразумева обично незнање подстакнуто сујетним доказивањем своје неустрашивости у нечему или пред неким. Храброст подразумева одважност у име врлине али не у име глупости и греха. И док непромишљена смелост све што чини ради због похвале другог да би потврдио своју лажну величину, храброст се креће у супротном правцу – све што чини ради због користи другог а не због своје славе и не да би потхрањивао свој егоизам. Наравно, има и правих страшљиваца, али није сваки страх кукавичлук, јер обзиром да нема човека без неке слабости, самим тим не може такав да буде ни без страха у нечему.

На пример, један је страх мајке за своје дете а други је страх слабијег од јачег; један је страх од смрти а други је страх од надређеног у некој служби; један је страх детета од мрака или кошмара а други је страх ирационалне природе; не заборавимо да има и патолошких страхова; итд. У суштини сви страхови воде свесно или несвесно своје порекло од смрти јер где се налази страх од душевне или физичке повреде, управо ту налазимо страх од сопственог ништавила. Тако да храброст може имати два лица: неко је храбар али не реагује увек непромишљено услед свести о тој смртности да га може више не бити у следећем тренутку; и да неко може бити храбар без обзира на свест о тој смртности ако себи претпоставља већу љубав према врлини или вери у бесмртан живот.

Међутим, сурогат храбрости, односно, наивна смелост никада се не пита о томе да ли може себе или некога усмртити, као што се и не пита да ли је уопште свестан своје смртности ако је толико самоубеђен о личној бесмртности тако да га више ништа не може зауставити у свом делу. Дакле, јасно уочавамо да храброст подразумева присуство одговорности према себи или другом, док смелост не види ништа јер не размишља о последицама. Страх као опозиција храбрости има своју кривичну димензију управо у апостолским речима: „Који зна добро да чини а не чини – грех му је!“. Српски народ, она шачица која је оперисана од славољубља, знао је некада за појам чојства у којем се налази читава христолошка перцепција: одбрана других од себе, односно, од својих злих дела. То је храброст….

Advertisements