Нема истине не јер нема Истинитог него јер свако иде за оним ко га храни проглашавајући њега и његов програм као истину. „Истинит си за мене онолико колико ме плаћаш!“, то је парола. Лицемерје се крије иза хуманизма које ту храну жели поделити са другима под изговором несебичности „да има и за друге“. На томе се заснивају све политичке идолатрије. Отуда и има толико разграничавања и подела. А чим неко изграђује своју личност на таквој сервилној истини одмах затим фокусира и сву своју љубавну пажњу према свом хранитељу као приватном Месији за своје потребе. То је тако далеко од Бога. Истинити нам даје нестворени хлеб. Не негира створени будући да је и Сам јео али није жртвовао Свој однос са Оцем да би се приклонио тадашњој државној власти и тадашњим приговорима свештеника. Не губимо ни ми свој однос са Богом жртвујући свој идентитет на политичким обећавањима или на убеђивањима религиозних екстремиста. Време показује све промашаје на којима смо сентиментално заснивали своја уверења са плачљивим полтронством према нехристовом хранитељу и са речима: „Мој фиреру!“

Advertisements