Дан у који је Христос Васкрсао сличан је свим данима који су прошли вековима уназад. Недеља, диван дан, чудан дан! Сигурно је у време оно као и данас било људи који нису били свесни те радосне новине, него као и данас би се замајавали исфрустрирано послом, породицом, незнабожачим одмором или куповином по пијацама. Созерцавајући такву нецрквеност људи данас запажамо исто растојање – за њих се ништа ново под небом није догодило и они настављајући својим током остају у застрањењу. Како пре тако и сада, они остају без акције и реакције у погледу смрти и васкрсења, док за Сина Божијег немају толико вере да би је стално живели (препознали као егзистенцијалан акт) или истраживали Писма (како би испитали Чудесног Госта у историји). Пролонгирају своју веру у неку апстрактну будућност далеко од есхатона (када ће јој се тобоже детаљније посветити), те зато и живе у неизвесности док је само Једно извесно: Парусија.

Недеља је иста како данас тако и некад, али није исти однос људи према Недељи како некад тако и данас. А у време оно још се Црква не беше утврдила него се тек зачињала, па би се незнање људско донекле и могло оправдати, али данас Црква проповеда Литургију са свих крајева васељене а људи опет остају индиферентни. Да ли се таква свест може оправдати?

Advertisements