Суштинско-практична идеализација православног хришћанства би требала да буде манифестација (пројава) љубави према свакоме човеку, онтолошки и безусловно, само зато што други човек има постојање. И ту се срећемо са парадоксом: управо зато што волимо сваког, не можемо са њим остварити онако дубок и интиман однос као са пријатељима јер је реч о домену слободе оних који хоће или неће да проговором одговоре на предочени однос. Управо због слободе другог не можемо пријатељовати са целим светом.

Гурјев има једну провокативну мисао: „Нема веће гордости од ове – усрећити цео свет!“. Јер нисмо ми ти који смо носиоци блаженства већ Бог. Ми смо сувише слаби тако да се и не можемо расејавати на цео свет лажним месијанством (то пак не значи нужно да је наша љубав лажна ако је дајемо целом свету или да је она сама у потпуности небитна као акт самоприношења).  Не можеш спасити свет јер ти ниси Бог. Ти се спасаваш Богом и приводиш друге ка Њему а не ка себи. А то „привођење“ није твоје паралелно божанство са Богом Тројицом. Односи се стално мешају па тако долази до забуне и поистовећења са односом који није реалан. Зато неко умишља попут ђака да могу бити смели пред учитељем, радника да могу бити ортаци са директором, бестидника да може бити сличан са Богом. Јерархија не мора да значи нужно деобу и гордост већ пре може да буде израз који указује на јединство и поредак.

Advertisements