11156386_10200296526371766_1694640884925320280_n

Многи причају али мало опште. Није свака заједница уједно и заједничарење. Прво, јер нема свуда љубави, а друго, јер нема свуда Цркве, односно, има је али нема свуда добре воље за причасност Цркви. Црква увек подразумева дијалогичност као мере обожене љубави у Христу, па тиме и БогоТројичне  љубави.

Међуљудска комуникација (углавном) нити претендује на љубав, нити може дати обожење. Зато дијалогичност не мора темељити себе на речима већ на односима. Ако неко пуно и квалитетно говори а нема љубави, његова ћутња би више значила. А ако неко ћути а пуно и квалитетно воли, то је као да општи и са другим говори. Уосталом, комуникација Саме Тројице између Себе није у речима него у односу који превазилази речи тако као да оне нису ни потребне јер Други већ зна шта осећа Први и Трећи.

Нажалост, данас смо ставили акценте на красноречивост а занемарили смо унутрашњу елоквентост Духа Који би да односом тиховања пребива у нама, те кроз наше присуство да проговори немим језиком љубави и другима у свету. Свакако, потребан је и језик и љубав али човек као да увек бира нешто треће, па нити има љубави, нити има језика за друге онако како би љубав говорила.

Advertisements