Свагдашње противљење злом на зло само увећава бол коју производи нестрпљивост. Смирење као акт самопрепуштања достиже свој врхунац не у противљењу добра над злим (ово је устаљени етички образац) него у апсолутном непротивљењу доброте до саможртвовања за зле (ово је Христов модел). Јер, само таква распета љубав може донети покајање злима и учинити их да сами промењени измене свет на боље. Проблем настаје у непомирљивом ставу, у Каиновој мржњи, у борбама ума и страсти, у недавању сопствене  крви  на жртвеник за друге. Или, у статичној равнодушности оних који без слободе посматрају пропадање бића ради њих самих као да се ништа није догодило. Да би волео цео свет као Бог, мораш да умреш да би живео. Крајњи ниво свих подвизавања води у тој спасоносној смрти. Смрт – не као глад за ништавилом, него смрт – као могућност да би други живео. Не само, дакле, готовост на физичку него на свакодневну (духовну) смрт. Јер само тада рат престаје када се у свему за бол и задовољство будемо показали као мртви ( у смислу да господаримо над својим поривима а не у истрбљењу истих ). Не, дакле, у контексту игнорисања постојећих страсти и пропадљивости већ у њиховом ублажавању небеском кротошћу која себе за друге раздире без роптања и наплате жртве. Апсолутна препуштеност Миру одозго, до жртвовања свих својих талената. Како је то само провокативно и контрадикторно савременом човеку! Само је безусловна љубав спремна да жртвује своје своје интелектуалне и природне способности да би други у својој немоћи нашли утеху са овог извора. То је кодекс благодатне онтологије, то је сагоревање своје немости за туђе језике, то је улазак у небески олтар Свете Тројице која на истоветан начин снисходи свету. Одсуство тражења своје воље од било кога је добитак Божанске воље распоређене изнутра лучама благодатних снопова. Након свих усавршавања актуелност се преноси не у домен „додељујућих награда“ него у жртвовању самога себе. То сујетни рацио не може да прими и поднесе. Јер да би неко био слободан онда не сме и не може својој љубави да ставља границе. Нараштај садашњег века пребива у тој врсти акције и реакције добрих и лоших борбености, док нараштај Будућег Века (али сад и овде) сваки дан од себе одузима за друге да би једном заиста оживео и почео да живи васкрсавајући у сопственој проливеној крви. Мач више није изван корица него у корицама будући да је непријатељ већ поражен својом мржњом пред лицем оног ко узима његово безумље на себе. Једини проблем остаје тај есхатолошки упит смртности – колико волимо Бога ради других?

Advertisements