Archive for септембар, 2011


  •       О нечијем злу не причај пред злим – то га охрабрује да не мења свој статус.
  •          Док човек не види свој пад он не зна колико дубоко је забраздио. Некад то мора други да му покаже јер је он сам толико глуп и немоћан да га види, а опет некада толико префриган и моћан да не жели да га види.
  • Ништа не може да пропадне без претходног губитка вере у то да ће нешто пропасти. У шта верујеш – то ти се догађа…
  • Подвиг вере није ништа до одржавање континуиране постојаности у благодати Цркве реалности, изнова и изнова, без очајања и оптерећења, као и сведочење Есхатолошког Царства својим опитом другима у историји, ненаметљиво и нераздражљиво. А све што одржаваш – то подражаваш…
  •       Постоји такав епископ, клир или народ (али не сви) који стојећи у бојажљивој одговорности своје службе и положаја осећају љубомору на радост и израз ванцрквених људи или пак црквених хришћана који нису као они крути.
  •         Свакако, грех не може бити позитивног карактера али за савесног и то може бити парадоксално смирење због другога.
  •          Не будимо размажени ни као деца а ни као старци, не кењкајмо на сваку ситницу од чије афере правимо лажно виђење себи учињене неправде јер много пута се показује колико своју бахатост не видимо и колико другима учинимо неправду.
  •         Под којим утиском биваш – под тим утиском живиш.
  •       Лако је навијати за победнике – Бог навија за губитнике. И остаје са њим више неголи што остаје победник.
  •         Сви замишљамо публику пред собом пред којом наступамо у свим својим делањима – зато и не примећујемо оне који су стварно поред нас.
  •      Нема више Тајне – све је огољено, разголићено и пласирано као упакована датост за инфантилне. Такви по слободи избора бирају садржаје који им постају једина стварност.
  •        Убиће нас инерција – крећемо се у свему површно без критичке упитаности о смислу.
  •        Благодатна „инхалација“ је онај ватрени укус унутрашњег бића који крајем сваке Литургије изнова призива на ново богослужење свету.
  •         Ухвати благодат у историји и наћићеш Царство Есхатона.
  •         Ниједан човек не може а да не види своје лицемерје. Проблем настаје онога трена када човек више то не препознаје, или, када чак свој етички недостатак проглашава за стадијум врлине.
  •          Власт не може постојати без одговорности. Дати власт детету (мислим на незрелог човека) неодговоран је акт. Зато грех не носи онај ко је на власти већ онај ко је таквог човека поставио на власт.
  •         У самоћи човек се види какав јесте. Тада се његова слобода ставља на испит. Неко се онда опредељује за добро а неко за зло. Бог посматра такву слободу и похваљује онога ко се не спотиче њоме.
  •         Можеш да будеш начитан колико год хоћеш, али ако твоје знање стоји у раскораку са оним што је прочитано, гори си од онога који није ништа прочитао.
  •          Сувише се непотребно оптерећујемо тамом анализа уместо да безазлено живимо радост благодати.
  •          Занатско поимање богослужења одузима чар здравог поимања благодати.
  •         Колико се раније потенцирала етика на уштрб благодати, данас се више потенцира благодат на уштрб етике. Потребно је и једно и друго без угрожавања једно другог.
  •        Сумње увек постоје али се ретко ко сети да посумња у своје промашаје, своје или туђе зло, него се увек сети да посумња у благодат, Промисао, у свако добро.
  •          Народу недостаје познавање своје вере а свештенству благодатна реч. Сувише је ту рационалног или ирационалног а на уштрб благодати. Наравно, постоји синергија ума и благодати, али чим реч постане сувопарна тачно се види и осећапревага.
  •           И када не видиш Промисао Божију, Он зна да си ти већ на том путу. Ти само не видиш по чему корачаш. Али, када пређеш одређени део пута, или чак стигнеш на циљ, тада ти се показује сво богатство Промисла за који ниси ни знао да постоји, нити да си ти био у њему.
  •          И када ти не мислиш на Бога, Бог мисли на тебе.
  •       Не знам шта је горе,  да ли патолошко самопоуздање или патолошка несигурност.
  •     Оптерећивати себе и друге ситницама је бесмислено мучење своје и туђе савести.
  •       Од анализе имају користи само они који нису огорчени и који не пате од осуђивања других.
  •         Наш крст се састоји у томе што изнова мучимо себе чекањем (а не наметањем) да се други до којег нам је стало промени.
  •         Пре или касније добијаш све оно што ниси могао раније. Док траје вапај за оним што иштемо а то одмах не добијамо, падамо у бес и слабост јер гледамо само на тај тренутак док он траје, превиђајући њиме оно што тек треба доћи. Тако настаје маловерје. Гледај на будуће па се нећеш смућивати ониме што је пролазно. Тренутно не може имати коначну дестинацију (вечност) јер, гле, већ је пролазно.
  •           Навикни се на осцилације и непостојаност људи, јер се ситуације мењају из минута у минут стварајући неспоразуме и свађе само ако немаш ту навику. Бити свагда спреман на непредвидиве ситуације без падања у срџбу, показује те спремним и смиреним за свако делање. Чак и ако погрешиш, није страшно, докле год имаш увид шта је исправно, да би се у односу на то опет смирио и вратио у арену.
  •        Нема квалитетног односа без мало интерних сукоба. Сукоб показује обостране слабости али кроз обострано покајање и обострано разумевање. Тако се рађа присност двају или више личности. Људи раде другачије, избегавају сукобе али и не рађају присност са другима око себе.
  •           Неће бити онога само што не желиш да буде. Твој је избор. Добро и зло су у твојој власти. Ако пуно мислиш или сажаљеваш себе, неће ти радост бити за петама. Једноставно, неке ствари као пропуштене се више никада не понављају. Буди активан без изговора а не пасиван са изговором.
  •        Када Господ пружи своју благодатно-додирљиву пуноћу, коју тако брзоплето превиђамо, испуњење срца налазимо у најегзистенцијалнијем смислу свог личног постојања. Погледаш ли испред свог ока – наћићеш радост, погледаш ли иза ока – наћићеш радост. Све у теби и око тебе пројављује тада свој хармоничан смисао и радост. Толико да само можеш помислити: „Слава Богу! Ништа више од овога ми не треба!“.
  •          Истинита је пословица, пракса показује, да након сукоба ако некоме учиниш добро, постиђујеш га или чиниш пријатељем. Толико је неко навикао на „геноцид“ нечијег карактера, да када пронађе врлину у ономе од кога не очекује, проналази радост. Чак и више неголи од онога од кога је стално навикао да добија све.
  •       Када пребродиш кризу – настављаш са обновљеном снагом. Само остани на ногама док не прође.
Advertisements

Једна истинита прича…

Био је то преосвећени отац Мелентије, средовечни игуман манастира Зенит, који је тако поносно волео седети након службе на степеништу порте ишчекујући омладину да издели благослове. Имао је лепо лице а тек мало забелела коса је стидљиво вирила испод камилавке. Свакога лета, манастир је бивао пренатрпан бројем младих и старијих који су помагали волонтерски и надничарски у тешким пословима око манастира. Није њега то толико веселило колико су га искрено радовале све те нагомилане личности у реду које је желео да упозна. Можда и зато што се испод његове панагије срце више бавило радозналошћу неголи љубављу према гостопримљенима. Крај себе је у то време имао јерођакона старијег од себе. Чудан је обичај био посматрати како владика на очиглед присутних изобличава свог слугу за његов грех лабавости према другима. Очи тог јерођакона су биле пуне страха, стицао се утисак чак да га владика у осами туче. Први пут га је новопридошли Игњатије видео када је дошао у манастир са својом супругом Наталијом. Дотад је гајио о њему велике снове и идеале, слушајући легенде о том манастиру и чудесима која су се тамо дешавала. На први Игњатијев поглед, владика му се након једне Литургије учинио као немачки официр «сс одреда» какав је постојао код неонациста. Такву врсту држања, речитости и мимике је имао израз владике у Игњатијевом погледу, али Игњатије није желео да верује својим проницљивостима. Игњатије и Наталија су дошли у тај манастир да се у физичком и духовном раду одморе од Београдских свакодневница и мука. Игњатије је доста пропатио у односу са родитељима који су га целога живота тиранисали, док је сваки посао морао радити за будзашто крпећи тако новац једва за основне намирнице. Наталија је у то време имала један побачај, те је скрхана својим стањем и уморна од фамилијарних доскочица решила да се као некада препусти у наручије Божије. На тај ходочаснички пут су кренули веома радосно и мотивисано очекујући велике благодати – то је било вероватно и због тога што су обоје студирали Богословски факултет. Након уморног пута дочекани су веома резервисано. Нигде гостопримства на које су сретали у другим манастирима. Уместо кафе и одмора, речено им је од стране иконома оца Јулијана да морају одмах на рад у сену. Прихватили су то са знаком упита у себи али послушно без бунтовања. Смешкали су се током рада. Међутим, чак се и сама омладина са неким продорним и дрским погледом увлачила у њихове руке понекад задржане близу једна друге. Омладини је сметало све што нема «благослов» и «аскетску» позадину.

Дани су пролазили у тешком физичком раду и богослужењима, а омладина је и даље својим лисичавијим погледом испитивала у хладовини брачну везу двоје радника на огромној врућини. То се продужавало и за трпезом, као и у Цркви. Но, Наталија и Игњатије иако јесу  примећивали нису желели то да коментаришу. Оно што нису примећивали јесте посматрање владике из његових просторија које је ретко кад напуштао осим ако није имао за то добар разлог. Владика Мелентије их је посматрао сваким даном и питао се шта се гнезди у срцима младих да ово двоје тако буду стално сабрани на истом месту и на раду и на молитви. «Треба их раздвојити!». Прво им је раздвојио собе јер је таква политика манастира када је полност у питању, а друго, није успео да их раздвоји са посла јер његов јерођакон није желео да раздваја «дивног господина и дивну госпођу». То је нервирало владику и он је сваки пут тражио прилику да омаловажава свог јерођакона, док ово двоје није хтео директно нападати јер су ипак долазили са Богословског факултета, па би се тиме пронео негде ружан глас о његовом руковођењу. Владика је почео свакога дана да одмерава ово двоје где иду и са ким се састају. Није много веровао овим странцима у благодати! Док му се тако машта множила сваким даном, изнашао је начин да јавно говори о туђим греховима (а овде се то односило на ове брачнике) тако што неће именовати онога кога изобличава али ће се знати кроз саме речи на кога се оне односе. И као по правилу, нарочито када би се Игњатије налазио у осами пред  епископом, чули би се свакакви коментари који би углавном подсећали на приче које су се само њему и Наталији дешавале, или, које су у тајности изговаране на исповести пред неким трећим јеромонахом. «Зар је владики преношено оно што су они изговарали на исповести?», питао се.

У круговима се смењивао презир брачних придошлица, прво од владике а затим од запослених сезонаца. Сувише сујете се ту угнездило да се заборавила линија између света и манастира. Но, све то време на великом аскетском растојању, чак и у загрљају, су ово двоје суздржано стајали ниједном не зароптавши. Дани су се низали, омладина је све више подвала правила, тако да је са тим до владикиних ушију дошла клевета како брачни пар у Христу не поштује поредак манастира Зенит, и како њих двоје изазивају пожуду и саблазан код молитвеника!? Или је то владика само желео да чује од својих најамника како би брже боље спровео свој наум у дело? Није њега било брига ко су ово двоје, шта су преживели и због чега су дошли у манастир, они су њему сметали јер су га на нешто непријатно подсећали. Да, он је био бракомрзац јер је пуно волео своје тело које није могао тако лако да савлада, а овде му је идила двоје младих враћала у сећање живот којег се једном одрекао. Они су га искушавали! На крају, после 21 дана, позвао их је на званичан разговор уз саопштење да је «чистима све чисто» и да он не сумња у њих али да морају да напусте манастир. Ако је то била клевета како је владика Мелентије знао, зашто се сложио са том политиком? Истерао их је наводно да не би улазио у конфликт са свим радницима у којима је киптело од непокајања и пожуде, и то по цени једног радника за двоје. Ено га тај манастир и дан-данас, девојчице се крију у конаку да не би радиле и да би се изговарале својом слабошћу, а дечаци, млади богослови, настављају да се баве само лаком духовном службом у речима и чувању прилога. О томе да су некада у тај манастир дошла два богослова венчаних у Христу и да су били третирани горе од уобичајених лаика, нико ништа не зна. Једно је сигурно, након таквог понижења, они су нашли оно за шта су дошли, али то није био манастир већ благодат Светога Духа због које су прошли кроз даноноћне непријатности. Владика и даље седи у порти свог манастира и очекује као некада Саул у својој озлојеђености неког Давида дошљака који ће да му засвира нешто својим речима како би га напустио његов мрачан дух.

Жалосно је што још увек не примећује да је Давид једном већ дошао и да није био примљен међу своје…

 

 

 

О томе колико благодат крепи и плени биће човеково мислим да речи могу само покварити или ограничити искуство обожења ове пале природе. Поред тога, сама благодат тера човека да доживљено изрази речима како би сам разумео то што је доживео и јер би волео да тај опит саопшти другоме како би и он слични дар пронашао. Мој субјективан опит има више перцепција јер искуство никада не бива исто. Некада је довољно да уђем у Цркву када чак и нема службе па да ме преплави таква топлина да сузе навиру против моје воље (не говорим о сентименту, нити о психологизацији иако психологија не може бити без учешћа), но у истим околностима некада не осећам ништа. Затим, некада када дођем на сабрање могу осетити такву благодат да бих најрадије да кличем име Божије од превеликог његовог присуства али се бојим да не уплашим људе који брину о поретку, а опет некада има и таквих тренутака када дођем на Литургију а не осећам апсолутно ништа. Има момената када сам расејан на служби, када се рвем са помислима, када имам осет да сам узалуд дошао јер сам се понео на служби као да нисам ни био присутан па се ожалостим, а некада ме нека «испуњена празнина» толико прожме да не могу ни хвалу Богу да одам од пуноће у мојој палој природи. Некада када стојим у неком греху парадоксално осећам већу благодат него кад не грешим, не јер је то награда за грех него јер ме благодат приводи покајању, а некада док не падам (има ли тога?) не осећам ниједан сноп у своме телу. Има и таквих момената, када нешто читам, пишем или причам са неким, да осетим прави ударац нестворене светлости чија је дубина толико јака да ако је одмах не запишем неће још дуго остати у мени, а опет некада се у свему томе трудим да пронађем тај укус али тада затичем апостола који говори да не стоји до онога који хоће и који се труди него кога Бог дарује. Све у свему, док благодат у моје срце не сиђе, ја не знам колико сам мало жив и мало радостан, а највише не знам колико сам маловеран. Јер када се благодат појави она лепо у мени покаже право стање ствари. Није без разлога Христос Духа назвао Утешитељем јер благодат надомешћује сваки недостатак према мери онога што требамо. Благодат је присутна, хтели ми то или не, осећали ми то или не. Зато вера није само уверење о Божијем постојању, или о Његовом обећању есхатона, него опитна стварност која не треба доказе свог постојања јер премашује домен вере својим даром енергије. Чему вера ако је присутна Његова енергија? Вера ти је потребна када престанеш да осећаш благодат или када улетиш у коштац са неком проблематиком која хоће да ти одузме то искуство.

О народу

                  «Ајде, попе, брже мало!» – добацивали би људи као да служба само од свештеника зависи.

            «Гле, неће да тера водицу на ову страну!» – шкргутале би старије госпође на Богојављење када се освећују воде и шкропи народ мокрим босиљком.

            « Зар за мало леба да се гурамо?» – чуло би се негде у позадини када би требало прићи свештенику за нафору.

            «Правило изнад свега!» – чуо би се по који екстрем из гужве ако би приметио да неко нешто не ради у Цркви како треба, као да је само због тога ту.

            Све су то само банални и ситни примери  у коментарима народа који долази на Литургију, или оног који не долази на Литургију а прави култ од Богојављенске водице, од парастоса, од акатиста, од крсне славе, од поста, од иконе из друге националне Цркве, од литије, од плаштанице, итд, укратко свега онога што нема основу у Евхаристији а занемарује утицај Светога Духа дарованог на сваком сабрању. Јер, све наведено произилази из Литургије као осовина око точка. Наравно, народ иконизује народ Божији без обзира на ниво интелигенције, знања вере, моралне достојности, па чак и менталне искључивости, али постоје дефекти које је тешко разликовати а не остати на њих равнодушан као да све од Бога зависи.

Са обзиром да је он утемељивач догматске мисли у времену када није било адекватних богослова, без обзира на нека расуђивања, одаје му се поштовање. Мисли које он истиче у свом делу «О почелима» а на које се ми тако жалосно позивамо као неоспориве јереси, нису од њега самог проглашена као непроменљива учења или догме већ као лична расуђивања и истраживања. Он је наглашавао да хришћанске празнике треба славити «у пневми», и да је слављење Дана Господњег у томе да се верујући у речима, делима и помислима сав прожме Христом. У чему не видим застрањење већ испуњење закона Божијег, истог оног којим је сам Христос ражалостио младића који поред испуњења закона није могао оставити своје богатство. У посту он види аскетско уздржање од свих угодности. Занимљиво је како Ориген говори о благодати без обзира што никада нећемо бити довољно достојни пред Богом: «Удостојити се снажног дувања са неба које тежи да из људи уклони зло». Јер, благодат тако и делује у нама. Ориген тумачи пост као савлађивање тела, пасху као прелаз у Царство небеско а евхаристију као васкрсење. Он се залаже за мистично празновање (суштинско а не спољашње) али не одбацује богослужење Цркве. За њега постоје две пасхе: овог и будућег века (указује на пуноћу, не верујем да их дели). Овострана Пасха је символ оностране Пасхе. Он не потцењује богослужење. Но, чини ми се да је св. Максим Исповедник од њега квалитетније разрадио мисао јер Ориген много пре Максима разликује: 1) Стари Завет као сенку; 2) црквено богослужење као символ (или онога што ми називамо иконом); 3) вечни небески празник као пуноћу есхатона.  Захваљујући Оригену можемо из историје запажати када се које празнично богослужење савршавало јер их је он сам у своје време спомињао.

О Пасхи

Пасха има порекло у Старом Завету када су Јудеји славили једном годишње празник ослобођења израиљског народа из Египта. Тада се узимало мушко једногодишње јагње без мане, цело пекло на ватри, и те ноћи јело са домаћима (обрезанима, символ народа Божијег) са бесквасним хлебовима и зељем до јутра цело. Вишак меса би био уништен или подељен са онима који нису имали шта да једу. Обавезна је била поука на вечери о смислу тог празника. Крвљу су се кропила оба довратка и праг. Јагњету се није смела сломити ниједна кошчица у чему св. Јован Богослов види испуњење пророштва и новозаветне жртве Христа у којој Он постаје нова Пасха. И као што ми савршавамо Литургију до краја историје док Он не дође, тако су и Јудеји прокламовали као вечни закон празновања старозаветне Пасхе за сва будућа поколења. Међутим, начин празовања је промењен у Обећаној Земљи (ето, и Јудеји су наспрам савремених нам квази-хришћана знали да се богослужење може модификовати). Пасхално јагње се није више клало у свакој кући но код светиње (предворје храма). Од тада више нису кропљени довратци и праг већ су свештеници прскали крвљу олтар а дебели делови меса су на олтару паљени. У пасхалној жртви јагње узима смрт ка последицу греха уместо домаћих јер је домаћин клао јагње као замену за себе и своју кућу. У крв јагњета стављала се душа онога који приноси жртву, и долазила је на место где се добијала благодат праштања грехова, и тако се скидао гнев који погађа грешнике.  Из ове старозаветне перспективе се може разумети и ова наша новозаветна, односно, богослужбена коју је Христос Собом испунио и испуњава на свакој новој Литургији. Бесквасни хлебови су символизовали духовну чистоту Израиља а кисело тесто духовну корупцију. Распеће Исуса Христа је нова Пасха чија жртва чисти грехе света (да ли то важи само за оне који долазе на Литургију или за цео свет а да он не мора имати ни свест о томе? Ако не морају имати свест о томе мене онда буни проблем одзива на Божију Литургију). Мислим да Тертулијан мало претерује са алегоријом када у јагњету прободеном са два штапића (да би се оно боље испекло уздуж и попреко) види крст Исуса Христа.  Оци говоре да се Васкрс има славити до Другог доласка Христовог који ће бити у време Пасхе али нигде не прецизирају да ли мисле на есхатон. Занимљив је коментар неких да је Христос био разапет у исти час када су свештеници у храму клали пасхалне јагањце.

Једногодишње празновање Васкрса је имало више историјску успомену а сваконедељно празновање Васкрса је више указивало на остварење домостроја Божијег. Отуда је недељно празновање Васкрса старије од једногодишњег. Многи сведоци крајем првог и почетком другог века недељу називају осмим даном, даном сунца или даном Господњим. Недеља је имала више развоја током векова али још од првог се истиче њен смисао у: делима милостиње, проповеди, сабрању, и савршавању Евхаристије. Сама недеља је апостолска установа. Учење 12-це апостола се састоји да у недељни дан треба једнако учествовати у ломљењу хлеба и исповести грехова. Световна власт је пуно помогла празовање недеље, од које је најзанимљивији пример Константина Великог јер је ослобађао војску у тај дан од службе да би ишли сви на Литургију. По мени, врло интригантнији пример који указује на важност Литургије јесу Сардички и Трулски сабор који су напомињали својим канонима да ако неко не дође у три недеље да буде издвојен из заједнице народа Божијег (како народ тако и клир). Афанасјев би рекао да у томе нема фанатизма већ да је то одраз времена у којем су људи искрено показивали своја побожна осећања. Постоје сведочанства која набрајају шта се све сме а шта не сме у недељни дан али не искључују изузетке у којима се мора реаговати другачије (што иде насупрот оном јудејском празновању суботе у којој нису хтели помоћи ни ближњему јер им је закон био већи од дела љубави а што народ и данас у поморављу и у градовима ради – правила су им важнија од правила љубави). Та сведочанства спомињу: да чини злочин онај који недељни дан проводи у жалости; да ко пости у суботу и недељу да буде кажњен; да се не врше парастоси, итд.

Оно што чини недељом истакнутом јесте осећање њеног Васкршњег карактера које је тако свеже постојало у првим вековима хришћанства. Зашто? Зато што није било ових Господњих празника какви су нам данас познати. Тако, на пример, Богојављење се почело званично свуда празновати тек у 4. веку; Преображење се почело славити на Истоку тек у периоду од 6 – 8 века; итд. Толико је недеља била поштована због васкрсне стварности у Христу да није ни било потребно вршити селекције или именовања на ове или оне празнике, обзиром да и сама догматика, као и литургика, уче да се на свакој Литургији одвија цео домострој Божији какав се може протумачити према одређеним догађајима из Христовог живота а из којих смо направили појединачна празновања.

Да ли се такво осећање недеље изгубило у народној свести?

У Старом Завету обрезање је указивало на припадност Богом изабраном народу који се држи Закона као израза Божије воље. У Новом Завету апостол указује да ако неко тражи себи оправдање Законом отпада од благодати и да ту обрезање или необрезање ништа не модификује, него вера која кроз љубав дела. Закон не може да доведе до савршенства јер чак и да човек испуни Закон, његова етика сама по себи не може да му обезбеди вечно постојање, баш као што ни морал  сам од себе не може некога да учини светим.

Благодат као Царство Небеско се даје као нова алтернатива јер Закон иако савршен као дат од Бога није могао успоставити савршенство у човеку због његове слабости. Есхатологија Очовечења Бога Сина даје веру и благодат као вечне законе који ће превазићи законе познате до тада . То не значи олако и непромишљено одбацивање дела Закона јер ко уме да воли испунио је Закон. Благодат је пројава  нове стварности Царства Небескога и скретање пажње да Закон без љубави (љубав као дар благодати Божије а не као сентиментална категорија) није довољан исто као ни благодат без стваралаштва . Христос је испуњење Закона али пошто се Други долазак још није догодио, Закон за човека још живи (и као да мора да живи због поретка у историји) као унутрашњи дуализам између онога што човек јесте и треба да постане. Мојсијев Закон је имао пресудну улогу до појаве Богочовека али са Христом је човеку пружена могућност не само да испуни Закон већ и да постане нова твар по благодати Светога Духа.

Негирати Закон у потпуности није реално јер његовим укидањем  укинула би се и могућност љубави као рефлексије заповести. Замисао благодатног човека без љубави може само попримити демонолошке форме. Прича о кукољу и пшеници  је јасна алегоријска илустрација начина на који  Бог гледа на људе пре Суда , јер се ту показује понашање срца као етички конзумент благодати и као неморално-онтолошки стадијум отпадништва од Бога. Христос се не позива наивно на старозаветну причу о Нојевој барци  када описује карактере људи на основу ове две поделе, баш као и када пророчки говори да се након свеопштег Васкрсења неће сви Вазнети . Упоредо са тим, Христово скретање пажње да национални идентитет Јудејаца није пресудан за спасење, само показује колико Бог воли љубавно срце у незнабошцима. Јер су се Јудејци више ослањали на Закон без љубави него на Закон као производ љубави, док су га (Закон) незнабошци испуњавали несвесно делима савести .

Апостол Павле не говори отворено о сукобу Закона и Благодати (ту нема трења, потребна је синергија). Али када то и чини, чини због окорелости Јудејаца који су одбацивали веру и љубав у Христа а потопили себе у лимитираност Законом. Они су  толико давали примат Закону да су били спремни Закон као могућност љубави да изједначе са неписаним (сопственим) законом о мржњи само зато што неко није испунио неки одређени пропис. Зато се може стећи погрешна слика како апостол одбацује Закон у потпуности. Захвљујући дефектном приступу Закону (а не дефектности Закона самог по себи), Закон је због наклоности према греху довео до одмеравања ближњег уместо заједнице са њим. Видимо да и Христос умире по Јудејском Закону . Али Он преокреће ту противуречност Закона јер није Закон разапео Христа  већ је Христос разапео Закон  преобразивши срамоту распећа у благодатни мотив спасења Својим Васкрсењем из мртвих. Дакле, колико год апостол критиковао Закон, то не значи да је допуштао сваки вид безакоња („Све ми је допуштено али ми све не користи“ ). Он „законски“ (савесно) критикује и саветује верујуће по другим Црквама и указује да Мојсијев Закон није довољан (а не одбачен) јер и необразани људи могу да испуне заповести. Зато се јавља не обрезање тела по Јудејском Закону већ обрезање срца Духом Светим као опредељење за веру у Сина Божијег кроз крштење.

Колико год Јудејци, Јелини и Римљани имали идентичне принципе добра и зла, иако Јудејци  имају Мојсијев Закон а други народи закон савести, спасење не бива ни људском етиком ни испуњавањем заповести, него благодаћу Христовог искупљења . Закон може да идентификује шта је грех али не може да опрости грех или да изврши очишћење. Зато, без обзира о ком се греху ради, апостол говори да су сви под грехом  и да правда на уштрб другог пре води у неправду и зачарани круг: „Закон не може да савлада отпор тела, греха, да спаси и оправда већ само да осуди да су сви криви под Богом“ . Христова револуција је у томе што не одбацује грешнике као што Закон чини, нити позива на освету онога ко је у нечему неправедно обештећен . Богочовек дарује благодат као етику која није од овога света и која нема додирних тачака са свим законима овога света („Ви сте од нижих, Ја сам од виших!“ ). Само тако, донекле, можемо наслутити ону димензију љубави која превазилази неправду (јер Бог даје сунца и праведнима и неправеднима ), и да свако ко крене овим путем имаће своје распеће али и васкрсење, односно, како историјску тако и есхатолошку драму.

Ускогрудост и  упорност неких псеудо-теолога да од себе праве жртву обнављајући једне исте приче. Истицање свог или туђег греха видим као хулу на Духа Светога. Надасве, истрајност дрских хришћана да намерно саботирају дијалог изговором (оптужбом боље рећи) туђе надмености а заправо личне немогућности да се због својих псеудо-квалитета укључе у исти. Цинизам без покрића.

Понајвише је тескобно када те нечије лудило усисава у себе без питања твоје слободе. И није више битно да ли је у питању верник или атеиста. Подвојени умови. Глума и лицемерје. Етикетирање и вређање другог умишљеним аргументом да су сами етикетирани и увређени. Чак несувисла статичност оних разумних који их трпе. Зло гунђање. Зла теологија, а уствари, теологија се користи као таоц да се свој став експонира као безгрешан. Сам ум се квари од инфекције злих сугестија таквих. Притом се исти глумци позивају величанствено на искуство Бога у својим животима а без дела која би то искуство Духа потврдила.

Није ми јасно откуд толико интрига и лажи? Откуд жеља да се други прави будалом? Какве неко комплексе може имати да форсира имагинарне приче? Други се сам трује а тебе оптужује за отров (?). Понудиш ли лек, у очима злога држиш оружије проитв њега/ње (?). У људима као да параноидно живе по неколико ликова. И нигде жеље за спокојем иако тобоже исповедају добро сведочење вере (?).

Мука ми је од лажних жртава који траже могућност да кроз своје страдање ( а често је случај да је само преувеличан доживљај него што је објективно страдање у питању) оправдају гнев према свима и свему. Јер их нико не повређује осим њих самих. Тобоже траже слободу и имају је а једва чекају да је изгубе и да кидишу, само да би се други осећао крив за домен савести који су сами умртвили. Човек би био будала када би им поверовао. А ови су непостојани, извињавају се до прве прилике када ће да напакосте. И мислим да је такав живот сваког аутентичног хришћанина. Хтео-не хтео, он се изједа оним грехом који није његов. Чак иако зна да му је подметнуто, он се кида и ломи за онога коме није стало. Он се бори са оним злом са којим слаб не жели да се бори а умишља да се бори. Притом, још умишља да се други (који се боре) не боре уопште па им намеће своју кривицу (са којом се не бори). Тотална замена вредности и теза. И не могу да верујем колико је велики број таквих псеудо-ревнитеља за веру. Пијетизам и фарса побожности!!! Теолошка лакрдија!!! Чак незрелост да се уђе у коштац са реалним проблемима. Као да свако зло које сами учине још хвалоспевно (доксолошки) приписују Промислу Божијем!!! А још пре Оваплоћења је писано: „Ти си мислио да Ја теби личим?“. И то не само расколничке структуре људи него и код оних који се декларишу као легални носиоци царског свештенства (Тела Христовог). Колико дрскости! Колико одсуства страха и ума Божијег! Колико јаловог „стажирања“ у вери! А нигде пресек! Нигде  оштре пророчке речи! Благодат се институционализује да би се проблеми гурнули под тепих.

Аутентичан хришћанин, човек Будућег Века, не може да кокетира и тргује са истином и пара-лажима. Дух Свети му не допушта – ако је човек и ако Га има…

Inception

Грех нема ентитет, ни самостално постојање као биће. У суштини, оно је ништа које хоће, кроз увекисту палост природе човека, да постане нешто, да се отелотвори (издејствује) као манифестација тог самоничега и да потврди човека као неуспело биће (као оно које је неспособно за потврдну егзистенцију у Христу). Проблем је у слободи.

Налик филму Inception, човек ( а можда и демон или пак свет спољашњих утисака) усађује у себе идеју (замисао, план, жељу, хтење). У зависности од садржаја идеје, човек се поистовећује са њом и почиње да је живи и верује. Позитивна идеја би рецимо настала као плод Духотворне озарености (благодатним просвећењем где се сваки појам у перцепцији човека отвара као цвет и расцветава у велелепни букет). Негативна идеја, домен свесно-несвесног. Човек не може да контролише свешћу сваки сегмент свог постојања. Свесно, међутим, како ишчупати погрешну идеју која се (не)приметно усадила, пустила корен, и представила себе као носилац постојања? Христос би рекао: постом (уздржањем) и молитвом (персоналном епиклезом ако је већ човек, како каже апостол, храм Духа Светога, ако је озарен и Духом Сабрања, о чему опширно говори најбоље св. Максим Исповедник поредећи човека са устројством Цркве).

Дакле, на место једне идеје треба пресадити другу умну идеју, изабрати „бољи део“ созерцања. То је домен боље навике чији синоним може бити сам аскетизам. Сами напори, пракса показује, некад нису довољни (отуд феномен „смирења“) али само смирење не значи мирење са палошћу природе чак и када је човек већ изабрао негативну идеју (узрок+последица).

Пресаздање Духом управо уноси у човека нову идеју али не идеју као домен информативно-спекулативног већ као онтолошки додир који установљује нови садржај исцелитељским просијањем на којем се човек као личност изграђује и васпоставља. Исцељење је увек актуелна новина која се остварује у димензијама Духа (Цркве).  Оно је истовремено и домен праштања и домен обожења. Али, опет, нова (Богоискуствена) идеја која се на место зле идеје (паразита пале природе) инкорпорира у перспективи Духа Божијег.

Са новом идејом, стара сама отпада. Са новом идејом, стару човек више не жели  у мисленој сфери сопства.

Проблем је и у сећању човечијем – да ли и колико често обнавља у себи старе идеје мењајући ново за старо? Јер богоадаптација тражи све силе човечије и позива их свакоминутно на узрастање (не половичне силе и не повремени труд), а ако човек није постојан, ако није у близини Светлости, логично, хвата га сенка (идеја) и наступа мрак (акт.) Ако није по слободи, зла идеја остаје да шири отров и да штити отров, и да предочава уму сопствене илузије као загарантоване истине. Ако је по слободи, опет, без Бога човек је немоћан да без бољих идеја (благодатних клица) омрзне и одбаци оне грозоморне. Идеја је дар ако је човек хоће као нетрулежно спокојство умног ока које созерцава Христа у свом бићу. Али, идеја је и пакао ако се семе поганости усложњава дуплирајући ум да у свему проналази подвојеност.

Човек бира свој идентитет који ће да живи и верује, и то није једном достигнути акт јер је човек увек слободан да задобије или одбаци благодатни Inception. Једини проблем настаје ако му неко против његове воље усади ту идеју…

FB_IMG_15230987834550675