Свака религиозна конфесија хоће ауторска права на Бога. Онога Који не поседује никога, човек жели да поседује само за себе посесивно. Бог не дира нечију слободу а овамо Га сви хоће за личне жеље. Бог није ортак него Отац, и не држи кафану него Цркву. Било би бестидно сада оптуживати све друге осим православних, јер и православни унутар себе умеју да праве деобе тим својим палим хтењима у име Божије и на уштрб Његове благодати. Тако се и оно што јесте Божије тумачи криво као стопроцентно сопствено (фамозни безгрешни ставови који не умеју да воде дијалог). Тако Бог, ни крив ни дужан, постаје марионета верских фанатика, и не само јавних него и оних луђих – тајних фанатика од којих веће зло бива. Дошли смо до ситуације да Бог нема право на реч и одбрану, јер Он је „дужан“ дати Своју Љубав онима који ту љубав злоупотребљавају за свој положај а од других је сакривају. Зато више не изненађује ни савремена реакција неких псеудо-богослова који су изгубили свако страхопоштовање, јер више неће да љубе руку Божију – сада би да обарајау руке са Њим колико „све знају“.

Advertisements